Tvrđava džeza

Mesto: Tvrđava, Niš
Vreme: 16. I 17. avgust, 2012.

Gradeći tvrđave po Balkanu, Rimljani, Turci ili Austrougari sigurno nisu ni pretpostavili da će jednog dana te njihove građevine postati mesta održavanja različitih letnjih festivala. Slično kao Petrovaradinska, tako je i niška Tvrđava (građena u doba Rimljana, rušena pa ponovo zidana od strane Turaka), već više od jedne decenije poprište festivala Nišville. Za razliku od Exita, Nišville se proširio i na gradske ulice, tako da se ovogodišnji festivalski programi održavaju i na keju (River stage), u centru kod tržnog centra Kalča (Matine stage), ali i u dvorištu Banovine gde se svako festivalsko veče okončava džem sešn svirkama.

Glavni koncertni program odvija se na dve velike bine (main stages) koje su postavljene u centralnom ograđenom delu tvrđave jedna pored druge, što posetioca nenavinknutog na takav koncept u prvih mah dovodi u nedoumicu. Zapravo je stvar veoma prosta: dok se na jednoj bini odvija program, na drugoj se u potpunom mraku nameštaju sledeći izvođači, koji startuju čim se završi program na bini pored. Na taj način ne gubi se vreme za promenu sastava, a publici se ostavlja taman toliko vremena da skokne po pivo ili do mokrog čvora.

Za razliku od većine drugih festivala, na Nišvillu programi počinju na vreme. Na „,maloj“ bini, ili zvanično Open stejdžu, prvi izvođači spremni su već u 19h, dok na glavnim binama program kreće u 19.30 i traje skoro do dva posle ponoći. Uvodni programi na River stejdžu startovali su još dva dana pre zvaničnog početka festivala 16. avgusta, a publika je, između ostalog, mogla da vidi i orkestar My people, trubače Bobana i Marka Markovića, italijanske veseljake Nema problema, pa čak i Dadu Topića & Time after time bend. Ipak, glavne stvari su na glavnim binama, a tamo su tokom prve dve večeri gospodarile neka zaista važne džez face.

Program su u četvrtak, 16. avgusta, otvorili talentovani niški džez juniori Jazzbooka, posle njih usledio je lagano zagrevanje uz italijanski Lydian sound orchestra, da bi već dobro popunjenu glavnu pozornicu zauzeo francuski violinista Žan Lik Ponti (Jean Luc Ponty) sa pratećim bendom. Ponti je veliko džez ime, svirao je sa legendama poput Grapelija, Henkoka ili Al di Meole i ostavio dubok trag na nekoliko albuma Frenka Zape. Tokom njegovog jednočasovnog nastupa, prostor za publiku u parteru i na tribinama se gotovo sasvim popunio, što znači da je svirku narednog Mercy projekta dočekalo između tri i četiri hiljade ljudi. Mercy project je zapravo All stars kvartet koji čine velikani svetske džez scene: basista Džon Patituči, bubnjar Brajan Blejd, gitarista Stiv Kardenas i klavirista i lider benda Džon Koherd. Snimili su istoimeni album ove godine i na tvrđavi su svirali uglavnom materijal sa tog izdanja. Publika ih je u par navrata pozdravila ovacijama, ali su mnogi njihov nastup proveli u blizini šankova, gde vladaju zaista vrlo popularne cene piva i ostalih ne baš tako traženih tekućina.

Čekala se Osibisa, uz Brand New Heavies možda i najveće zvezde ovogodišnjeg Nišvilla. Začetnici world musica, vlasnici planetarnog hita Sunshine day, podigli su prve redove na noge, pa je sam kraj prve večeri protekao uz đuskanje uz veseli afro-rege. Očigledno je da je Osibisa danas daleko od one popularnosti iz sedamdesetih, ali interesovanje publike za njih evidentno postoji, sudeći po tome da su, osim na Nišvillu, ovih dana nastupili na još par festivala u našoj zemlji.

Pre odlaska na drugo festivalsko veče, odlučujemo se za nešto detaljniji obilazak grada. Vodič nam je Milan Krajnalić, frontmen niškog ska benda Proces, koji će u nedelju zatvoriti program na Open stejdžu. Kafa na keju kraj Nišave (cene maltene za trećinu niže od novosadskih!), pa punjena pljeska i tavče na gravče u Biseru i onda lagani odlazak na tvrđavu. Niška tvrđava je, kao i većina sličnih objekata, pretvorena u svojevrsno vašarsko-zabavni centar, sa brojnim kafićima, štandovima sa kojekakvim sitnijim i krupnijim artiklima i obaveznim vozićem za obilazak. U srcu tvrđave nalazi se Planinarski dom(!), idealno mesto za posetioce kojima praćenje koncerata nije primarna stvar. Ipak, kako smo mi ovde ipak zbog festivala, kombinujemo „zidarsko“ u Planinarskom domu sa praćenjem programa, pre svega na glavnim binama. A tamo je druge festivalske večeri bilo sigurno dvostruko manje ljudi nego u četvrtak. Zvezde programa bili su članovi Brussels Jazz Orchestra, pojačani solistima Marijom Žoao i Dejvidom Linksom, koji su publiku u nekoliko navrata veoma dobro zabavili svojim vokalnim vratolomnim dijalozima, poljupcima i „razmenom nežnosti“ (kako bi to okarakterisale „kolege“ iz tabloidnih medija).

Pre njih, veoma zanimljiv koncert održao je turski EF-Septet (naslovna fotografija), koji predvodi klavirista Emin Findoglu, ali ga prati kompletno ženska prva postava – kontrabasistkinja, bubnjarka i pevačica, uz prateću brass sekciju. Osim bubnjarke koja je iz Poljske, sve ostale članice su Turkinje i vrlo su zabavne. Tokom nastupa ukrajinskog vokalnog seksteta Jazzex prostor ispred glavnih bina se donekle napunio pa je, po slobodnoj proceni, koncert sastava Funk Experience odgledalo izmedju hiljadu i dve hiljade ljudi. Funk Experience iz porodičnih razloga nije predvodio basista Jamaladeen Tacuma, ali je i bez njega bend odlično zvučao, predvođen trombonistom Joe Bowieom. Ovom sjajnom funk svirkom završavamo boravak na drugoj večeri Nišvilla i u pratnji domaćina odlučujemo da proverimo kvalitet još jedne niške legende – roštiljnice Kod Zokija i Nene. Nismo pogrešili.