Paradoks kao osnova svakidašnjice

Hteo sam da progovorim o kulturološkim izvedenicama neviđene mešavine između 21. i 19. veka u kojoj se nalazimo. Na jednoj strani, kao što sam više puta pričao, postoji porast proevropskog govora i neumitno prodiranje tehnologije a s druge manje ili više sistematska repatrijarhalizacija. Nije problem mešati 19. i 20. vek ili bilo koje vekove, ukoliko postoji svest o tome. Ali u našem slučaju nije tako. I političarima odgovara da nema svesti ni o tome, ni o drugim stvarima, kako bi lakše mogli da manipulišu. 

Verovatno je paradoks osnovna poluga knjige, ne samo zato što sam sklon toj figuri u proznim delima već zato što je paradoks osnova ovdašnje svakidašnjice, do čega upravo dolazi mešavinom nespojivih kulturnih modela. Jedan od paradoksa vezanih za sadržaj tvog pitanja jeste taj što ''zdravi'' pripadnici heteroseksualne populacije imaju više problema sa tim što će šačica gejeva (ili možda ljudi koji samo poštuju osnovna ljudska prava) nego sa time što ih političari svakodnevno kradu i na druge načine im ugrožavaju vitalni prostor. To, s druge strane, dovoljno govori o kakvoći ovdašnjeg javnog diskursa. Opet, tipičan sam predstavnik heteroseksualne populacije i nemam nikakav problem da se ljudi drugačije seksualne orijentacije prošetaju jednom godišnje. Konačno, možda je u mom interesu da njih što više ima, ako gledamo elementarno biološki. Iz toga proizlazi takođe paradoksalno pitanje: da li su ljudi kojima toliko smeta homoseksualna opredeljenost zaista heteroseksualci? I tako dalje. 

Postoji jak sektor savremene srpske književnosti na prelazu iz 20. u 19. vek, koja pokušava da učini diskurs istine merodavnim u 21. veku. Tradicionalistička poezija kakvu pišu Matija Bećković ili Rajko Petrov Nogo u velikim kulturama služi više zarad održavanja običaja uz sentimentalna okupljanja uz vatru, ali ne može biti nešto što pribira tolike nagrade i toliku pažnju. Ali pošto smo mi kao narod najverovatnije poraženi devedesetih, a pošto je kultura na Balkanu u najvećoj mogućoj meri interna stvar, ovde je ona ostala kao poslednje pribežište za plačno-pobedničku pseudopatriotsku retoriku, kad je već ona morala izostati iz politike. Forsiranje usmenjačke poezije i, uopšte, umetnosti, danas nije ništa drugo do uteha za sve poraze u politici. Ali tu nije kraj. Izvedenice oralne kulture ne zahvataju samo književnost i obrazovni sistem, već i medije. Pa tako mnoge novine ne koriste analitičku već čaršijsku metodologiju, a televizije etabliraju svakodnevičke seljacizme koji se najcelovitije kanališu kroz turbo folk. Takođe, u knjizi postoji i esej o vicu kao najnižoj formi duhovnosti, koja zbog svoje lokalne popularnosti može da bude veoma štetna kad raspiruje nacionalne, verske i slične predrasude... 

Sigurno je da država pospešuje takav odnos jer je njoj to u interesu. Ako su u sistemu pre svega ljudi koje ne zanima opšte dobro onda im odgovara što niži nivo kulture i svesti biračkog tela. Tako mogu da im prodaju i najgluplje fazone. O tome govori i činjenica da država daje manje od jedan odsto vladinog budžeta za kulturu iako je evropski standard 2-4 odsto vladinog budžeta za Ministarstvo kulture. 

Ako ima važne tekovine u 21-vekovnoj Srbiji onda je to činjenica da se ovde može reći nešto kritički protiv svakoga i da više niko u tom smislu nije apriorno zaštićen. To je veliki pomak za jedno usmenjačko društvo kakvo nikada nije sistemski podržavalo kritičko mišljenje. Ja knjigom eseja svakako ne mogu da promenim predsednika ili vladu, ali mogu da  ukažem na probleme i tako minimalno doprinesem slobodnijoj situaciji na jednom tržištu ideja koje je inače obeleženo određenim liberalfeudalističkim gestovima povlašćenih ljudi koji rade protiv opšteg dobra s jedne strane, i sveopštim strahom s druge.

Naravno. To je zato što se u polutotalitarizmu devedesetih znalo na koga treba uprti prstom i šta je glavni problem. U tako niskom žanru bilo je dovoljno da neko ne želi takvu vrstu totalitarizma pa da bude pozitivan. Ali mnogi među njima nemaju štofa za novi, 21-vekovni žanr, ili ga čak zloupotrebljavaju. Uopšte, postoje osobe kojima se bavim možda i više nego što zasluzužuju, ali to je zato što su naprosto u pitanju glavešine ili eksponenti kulturne politike. Ja bih prepustio čitaocu da sam otkrije tih tridesetak ljudi na koje ukazujem kao na simbole nekih negativnih tendencija, bilo da je u pitanju 19-vekovni atavizam, bilo atavizam real-socijalizma. 

Mislim da sam to hteo sve vreme. Na kraju samo na neki način sabiram sve one pozitivne orijentire koji su bili dati u mikroformama unutar 29 prethodnih eseja. Pošto je jedan od najznačajnijih motiva knjige srpska, neuspešna tranzicija od petog oktobra na ovamo, pokušao sam da dam pozitivan orijentir i u vidu paralele sa španskom tranzicijom koja  važi za dobro izvedenu. Ona se desila osamdesetih, ali ne samo u ekonomskom smislu. Sakupljanjem progresivnih snaga tamo je formiran pokret Movida, koji je na primer iznedrio jednog Pedra Almodovara.

Ne mislim da je pisac dužan da priča o stvarima o kojima sam ja pisao u knjizi Kroz glavu. Dakle, u pitanju nije klasična sartrovska pozicija angažovanog intelektualca. Posredi je, naprosto, moja potreba da pišem o tim stvarima. Dakle, pošto sam imao potrebu da pišem o tome, bilo je moralno da to i učinim, kao što je moralno da ako pisac nema potrebu da govori o dnevnopolitičkim temama, onda ne govori o tome. A nemoralno ako nema potrebu da se hvata angažmana ali to čini jer misli da je isplativo.  Što se ostalog tiče, pošto neke od primera na osnovu kojih izvlačim zaključke u ovoj knjizi ne bih tretirao u prozi, kao oblasti sa finijim filtrom, mogu svoje eseje da nazovem finim otpadom svoje proze. Kao i svoje drame, uostalom.