Plesa i betona

Mesto: Tvrđava Kastel, Banjaluka
Vreme: 27. jul, 2012.

Posetiti Banjaluku a ne pojesti ćevape nije dolazilo u obzir, posebno što se isti i u Beogradu veoma vole i često troše. Tako da je poseta jednom od lokalnih objekata prepoznatljivog miomirisa bila prva “obaveza” drugog dana Jelen Demofesta. Šiš ćevap u lokalnom izvođenju liči izgledom na omanju Karađorđevu sa sve probodenim štapom koji je zaboden u meso. Ukus je očekivano maestralan – u promil je uhvaćen trenutak balansa između pikantnog i ljutog.

Ravnoteža krasi i polagani ritam života u Bosanskoj Krajini, ljudi su blagi, ljubazni i strpljivi. Ova sveopšta harmonija nažalost se nije prenela i na drugo takmičarsko veče koje je bilo šareno, rastrzano i u svakom slučaju manje kvalitetno nego prvo. Žiri je sada kvalitet izvođenja stavio ispred originalnosti jer da nije tako, mesta u finalu bi se svakako moralo naći za instrumentalni duet Mimic iz Sremske Mitrovice koji je svojim razaračkim instrumentalom u daljini i na momente evocirao prijatne uspomene na najradikalniji srpski “rok” bend... pa verovatno ikada - požarevačku Demenciju prekoks.

Što se tiče ubedljivosti, pohvale zaslužuju i sarajevski Futavci, no i jedni i drugi već pakuju kofere. Žiri se odlučio da u veliko finale idu sledećih pet bendova – banjalučki Vanja The Frog sviraju nešto poput  ispeglanog klupskog pop roka, ili, kako je to tročlani ad hoc konzilijum ciničnih i zlobnih novinara iz Srbije i Hrvatske formulisao, “muziku za one koji ne slušaju muziku”. Inače je ovaj bend, koji predvodi pevačica, surprise, Vanja, sastavljen od etabliranih gradskih muzičara, svoje kratko postojanje posvetio sviranju obrada i to se i oseća u njihovoj prvoj autorskoj pesmi.

Slovenačke Hellcats imaju sjajno odabrano ime i predstavljaće ne samo sebe već i metal u finalu – njihov staromodni punky/raspadački AC/DC/Judas Priest pristup materiji (sa sve tekstom na “solčence zahaja/lunica prihaja” jeziku) me ostavio ravnodušnim, no izgled paklenih mačaka dosta popravlja utisak. Pevačica benda iz Ljubljane podseća na Franku Potente i, srećom, nema želju da glasnim žicama zalazi u visoke registre. I ostale, podjednako atraktivne članice u oblačenju miksuju kožu i mrežaste “čaraje”. Setite se SFRJ boginja iz opatijske grupe Cacadou Look i zamislite ih u metalskom outfitu – dobićete Hellcats.

Beogradski Sharks, Snakes & Aeroplanes su opravdali status favorita iz senke plasmanom u finale odsviravši svoj hitić Crni gnoj, grandži mainstream rock komad sa, za trenutno preovladajuće standarde u zemlji i svetu, lako pamtljivim emo tekstom. Naočita pevačica beogradske Vile Filozofine sa sve crvenom kosom i crvenim obrvama reče da su joj uzori Robert Plant, Dado Topić i Prince a otprilike takva je i muzika benda koji predvodi – bez zamerki na samu, kompleksnu svirku, svakako teško opisivo, ali nesumnjivo pompezno i pretenciozno. Za kraj smo ostavili riječke Rolin Humes koji su vođeni razigranim klavijaturama predstavili groovy vintage blues pop rock zvuk i dostojno otvorili drugo polufinale. Ispostaviće se dva sata kasnije, i ostavili najjači utisak u takmičarskom delu programa.

Nastup prošlogodišnjih vicešampiona, pirotskih Big Bug protekao je u darkerskom štimungu, na pola puta između Mizar i Bauhaus, dakako bez osetnijeg duhovnog iskustva. Južnjaci imaju par klavijatura i svirački su kompetentni, ali isuviše visokoparni te je njihov koncert poslužio za posetu menjačnici i promeni maraka u betone, sredstvo plaćanja na Jelen Demofestu. Stvarno odlično ime, ali oduševljenje splašnjava prilaskom šankovima jer ako ne pijete alkohol možete kupiti samo vodu i jedno poznato i preskupo energetsko piće (srećom, ova kontraprohibicija ne važi za backstage).

Darkwood Dub su svetski bend, a svaki bend tog kalibra bi trebalo da u svom opusu ima bar jedan album uživo. Nastup na Kastelu je maltene bio bez greške – zvuk podešen kao da slušaš CD na vrlo moćnom ozvučenju. Da, ovaj snimak bi mogao da bude ovekovečen, a pošto grupa nije tako često u Banjaluci, razumljivo je što je bilo više hitičnijih pesama na repertoaru tipa Danguba.

Bisera Veletanlić je tik pred koncert doživela nezgodu u toaletu pa je blok u kome je učestvovala na bini stoički izdržala služeči se samo jednom rukom, pošto joj je druga, van funkcije, bila umotana u peškir. Svirani su evergrini tipa Nikad više, obučen u reggae ruho, kao i mnogo konkretnija Nešto sasvim izvesno. U tom delu koncerta Darkwoodi su redukovani na prateći bend, ali su kasnije pokazali svoju pravu veličinu nestvarnim izvođenjima pesama Pustinja, 130 i posebno Nedaleko odavde, tokom koje su i bend a i svi ostali sa njim (6-7 hiljada duša) otišli baš baš daleko, u najskrivenije kutke vaseljene. Ozarena tela se gibaju u ritualu nalik na šamanske procesije.

Najzad, splitski TBF su najkonkretniji višečlani pop izdanak iz Dalmacije još od Đavola, a sama činjenica da se publika ne razilazi, govori da u Republici Srpskoj imaju domaćinski status, kakav sigurno nemaju u Srbiji. Kao i u slučaju Majki, važe zakoni geografije. Red komike, red zbilje, red opštih mesta, red intime, ali i uvek savršeno iskalibrirani, uglačani fusion zvuk predvođen znalačkom MC trojkom, koncertni su aduti ovih beskrajno simpatičnih likova, koji svojom ležernom harizmom podsećaju na junake iz stripa. Težište je na poslednjem studijskom albumu Pistaccio Metallic, mada se pretrčava i u ranije radove, kojih ima za svaki respekt. Iako imaju reč “ritam” u svom imenu, Mediteran iz ovih Splićana izbacuje arhetipske (genotipske?) melodije, koje se vrhune na površini poput morske pene. Lenjo, toplo i slatko, kao dobar san; taman za laku noć većini. Dok manjina bira kraj uz didžeja Bena Hooa, sumiramo utiske uz “gurmansku” pitu sa šunkom, sirom i pečurkama. Prva liga, razume se.