Prilično mladi filmovi na Paliću

Ovaj pristup, nasukao se na pretenciozna dela poput Sakupljača metaka koji samo balave na Tarkovskog za razliku od genijalnih nastavljača njegovog dela poput ranijih palićkih otkrića Iskušenja Svetog Tonija ili Zifta, ali je i otkrio nekoliko sasvim dobrih filmova među kojima se izdvaja rumunski Adalberov san, najšarmantnijeg gosta ovogodišnjeg Festivala, Gabriela Achima koji je u obraćanjima publici pokrenuo zanimljive teme poput one zašto rumunski gledaoci ne vole savremeni rumunski film i njegovu opsesiju periodom komunizma. 

 

Prilično mlada noć – Priliš mlada noc – Olmo Omerzu

Film kojim je slovenački reditelj Olmo Omerzu diplomirao na FAMU akademiji sasvim u skladu sa debitantskom aurom pokušava da povuče granicu između dece i odraslih. Bolja polovina je jednom pametno rekla da, kada si dete, misliš da su svi odrasli zreli i odgovorni, zapravo to podrazumevaš, a tek kada i sam malo porasteš, vidiš da zrelost ne ide sa godinama.

Ovu teroiju razvija i Omerzu u priči o reprizi Nove godine u zabačenom češkom gradu u kojoj učestvuje nestabilna ljubavna trojka (i jedan policajac) naočigled dvojice zabasalih desetogodišnjaka. Odlična postavka priče i prilično škakljivo odbijanje da se uspostavi centar dramskog sukoba tenziju prolongira tokom dobre polovine filma, kojoj samo doprinosi prisustvo dečaka kao lakmusa kroz čije oči radnje odraslih izgledaju začudno i uznemirujuće. Međutim glavni oslonac Omerzuove postavke – dvojica dečaka kroz čiju vizuru gledalac treba da posmatra glavne junake, u drugoj polovini gubi na snazi. Iz prostog razloga što su dečaci postavljeni samo kao dodatni stalak za kameru i stilska vežba, budući da autor nema hrabrosti ili makar ideju da ovu vizuru razvije u nešto više od monokla za uveličavanje skarednosti odraslih na koje se gledalac brzo navikne.

Ocena: 6/10

Sebe – Sebbe – Babak Najafi

Prvenac švedskog reditelja Babaka Najafija, prikazan u okviru programa Novi švedski film, nešto je tradicionalniji u pripovedanju svoje priče o neshvaćenom tinejdžeru koji živi sam sa sa samohranom majkom, ali je daleko odlučniji u ekspertizi odnosa deca-odrasli, pa samim tim odlazi dalje od naizgled radikalnije češko-slovenačke produkcije. Odbačen od strane vršnjaka i zapostavljan od strane razočarane majke koja utapa tugu u alkoholu, tinejdžer Sebbe nalazi utehu na groblju automobila, odnosno sakupljajući, te vraćajući u život odbačene delove kućnih i ostalih aparata. Iako ova gotovo autistična udubljenost dečaka u svet mrtvih stvari od njega čini još većeg čudaka u očima okoline, autor ukazuju da se Sebbe zapravo bavi reciklažom emotivno otupele sredine na koju je osuđen i uporno traga za smislenijim životom. Mašine i njihove komponente koje su u delima Balarda i Gibsona stvarale skrovišta za junake od tobož živog sveta, ali i metafore usamljenosti u dehumanizovanoj sutrašnjici, okružuju ovog dečaka koji zapravo jedini u švedskom predgrađu pokušava da učini pravu stvar i nekakav kontakt sa bližnjima. Ono što ovaj film, inače po odličnoj glumi glavnog junaka i plastično prikazanom klinču između dece i odraslih koje ga približavaju Dečaku sa biciklom braće Dardenne, čini posebno dobrim je preispitivanje popkulturnih, fensi prikaza pobune mladih koje bi se junaku kao što je Sebbe lako mogle pripisati da nije nekoga ko zaista prati misli ovog dečaka.

Ocena: 7/10

Adalberov san – Visul Lui Adalbert – Gabriel Achim

Moglo bi se reći da na svakom Palićkom festivalu bude po neka “labudova pesma” posvećena Istočnoj Evropi pre pada Berlinskog zida – revizija ili razračunavanje sa komunizmom koje može biti manje ili više bolno po gledaoce (poslednje recimo u odličnoj alegoriji Taxidermija). Mesto je ove godine bilo rezervisano za rumunski Adalberov san, koji odaje gotovo fetišističku počast galeriji slika iz komunističkog doba u Rumuniji. Kao što je već na Festivalu, od strane kolega novinara primećeno, Achimov film liči na Majstori, majstori Gorana Markovića, ali i na Formanov Vatrogasni bal, u smislu da je ovaj debitant pohađao iste časove kod nekog istočnoevropskog forenzičara, a ne profesora režije. Humor koji nadolazi teško kao gorušica ostavlja dovoljno prostora glavnoj nameri da se u okviru jedne labave filmske strukture povežu godišnjica Černobila, radničkog praznika i rumunskog fudbalskog trijumfa u Ligi šampiona. Naime, jedno celo vreme, sažeto kroz svoje kako lepe, tako i tragične vrhunce sa platna deluje kao eksperiment u formi – igrani, namenski i praznični film igraju ruku pod ruku kao u ostvarenjima Makavejeva, sve dok ne postanete svedoci pravog Plesa smrti. Ovo duhovito poigravanje temom komunizma i popkulturnim formama koje je isti iznedrio sa sve detaljima kao što su VHS tehnika, firzure sekretarica i čuvene biljke u hodnicima preduzeća, škola, domova zdravlja… uspelo je da prevaziđe zasićenost evropskog filma sličnim temama i nezasluženo je ostalo bez nagrade u selekciji Paralele i sudari.

Ocena: 9/10

Alojz Nebel – Alois Nebel – Tomas Lunak

U pitanju je naizgled najatraktivniji naslov u ponudi ovogodišnjih Paralela – em je prvi, em animirani, em češko-nemački, a glavni junak je otpravnik vozova koji halucinira! Šta ćeš lepše. Svakom filmofilu, ili makar melanholiku koji inače voli da prespava život u bioskopu, ide pena na usta na pomen vozova koji i u našoj kinematografiji imaju svoj tron u filmovima Žike Pavlovića (o Kuduzu, Noći u kući moje majke da ne govorimo!). I svega toga ima u ovom divno snimljenom, animiranom filmu čiji junak, tragom snova i halucinacija, kreće sa istog perona kao glavni junak Fon Trirove Evrope. Međutim, problem je što se sve desi u prvih i poslednjih par minuta filma, dok je ostatak (a to su dve trećine filma) čista slikovnica. Iz preteranog truda da štimuje svoj filmski orkestar sa Baširovim valcerom, ovaj film je izgubio trag svojih junaka i upustio se u čistu izložbu slika za melanholični, odrasli svet. Ili, kako bi pametno rekao kritičar i najbolji plesač na Paliću, Marko Kostić: “Sa ovakvom animacijom, nemoguće je da nema neka dobra ženska u filmu!”

Ocena: 5/10

Poslednje poglavlje – Nemanja Bečanović

Problem debija crnogorskog autora, Nemanje Bečanovića, u kom će mnogi prepoznati obrise etno-horora, Čoveka od pruća, je preterana i naposletku nezadovoljena ambicioznost. Preširoko prostrta tema o civilizacijskim razlikama ne uspeva da unutar priče zbrine klimave karaktere – mladog pisca koji odlazi u zabito crnogorsko selo da “na miru” napiše poslednje poglavlje svog romana, ali i članove čudne komune koje pisac zatiče u planinskom selu, a koji žive van svih dostignuća savremenog sveta. Za razliku od članova porodice grčkog filma Očnjak, čak i onih nesrećnika u filmu Selo Shyamalana koji žive po principima nekakve protestantske zajednice, Bečanovićevi “divljaci” su hodajuće metafore bez ikakvih pravila po kojima se zasniva njihova odmetnutost. Samim tim, glavni junak, inače glumački labavo postavljen, spram ove grupe čudaka i sam deluje kao plutajuća, pesnička metafora o civilizovanom svetu, čime je sukob između ove dve strane (na kom se zasniva dobar deo filma) lišen željene tenzije, a samim tim i zainteresovanosti gledaoca.

Ocena: 2/10

Žena koja je obrisala suze – Woman Who Brushed Off Her Tears – Teona Strugar Mitevska

Najčudnija koprodukcija na Festivalu, makedonsko-nemačko-slovenačko-belgijski film Žena koja je obrisala suze, privukao je veliki broj gledalaca zbog naslovne uloge u kojoj se našla Victorija Abril. Nalik Paskaljevićevom Medenom mesecu i Strugar Mitevska, iz porodične drame izvodi dva paralelna kraka priče od kojih se jedan odvija na razvijenom Zapadu, a drugi na ruralnom podneblju u našem komšiluku, u Makedoniji. Za razliku od Medenog meseca, ova rediteljka, poznata po Čehovu na makedonski način, Ja sam iz Titovog Velesa, poigrava se predispozicijama i očekivanjima koje nose obe pomenute strane tako da ne teži njihovom pesničkom anuliranju i pomirenju, već upravo suprotnom – konačnom poricanju bilo kakvih predispozicija koje junaci nose ne bi li pokazala da su, bili sa jedne ili druge strane, svi žedni osvete. Po apsurdnom humoru nalik braći Koen, ovo ostvarenje ipak dosta gubi u praznom hodu i nejasnom eksperimentisanju sa likovima i jedino što ga spašava je odlična završnica kojom se ujedno briše fiktivna razlika između naprednog i njemu podređenog podneblja. Ovakav duhovit, mada na momente aljkav i zbrkan rad i kombinacija industrije i autorstva je možda bila ponajbolji potez za poslednje dane Festivala kada vam već sve rasprave o umetnosti izlaze na nos, pa biste, kao Victorija Abril, samo da natučete Dejvi Kroket kapu i sa puškom se zaputite u planinu.    

Ocena: 6/10