Scenario: Gyorgy Palfi (po pričama Lajosa Partija Nagyja)
Uloge: Csaba Czene, Gergo Trocsanyi, Marc Bishoff, Istvan Gyuricza, Piroska Molnar, Gabor Mate, Geza D. Hegedus
Žanr: drama/crna komedija
Proizvodnja: Mađarska, Austrija, Francuska, 2006.
Trajanje: 91 min.
Zvanični sajt: http://www.taxidermia.hu
Iako je predstavnik mlađe generacije mađarskih reditelja (1975), Palfiju ovo neće biti prva poseta domaćim festivalima. Njegov prvi film
Štucanje (
Hukkle, 2002), redak primer nezavisnog, debitantskog, evropskog, pa još eksperimentalnog filma koji je imao distribuciju u SAD, prikazan je na Festu 2003. godine.
Bez ijednog dijaloga, oslonjen na životinjske i ljudske zvukove koji se udružuju u mjuzikl indiferentnosti i surovosti malog mađarskog sela u kom lokalni policajac istražuje uzrok smrti jednog ribara, Štucanje se, u često bogatoj ponudi filmova na Festu koji prkose linearnom pripovedanju, izdvojio disciplinovanom, fokusiranom energijom kojom sprovodi svoj eksperiment.
Za razliku od Štucanja, Taxidermija poseže za prilično literarnom formom porodične trilogije u koju su povezane tri kratke priče savremenog mađarskog pisca, Lajosa Partija Nagyja. Tri muška izdanka jedne mađarske porodice, nad kojima bi se čak i Topalovići prekrstili (iako bi se za Taxidermiju moglo reći da sa Maratoncima deli stav o prosleđivanju gena kao prenošenju bolesti), nedvosmislene su karikature tri etape mađarske istorije: Drugi svetski rat, komunizam i savremeno, demokratsko, prozapadno doba.
Palfi doslovno staje iza mišljenja da porodica oslikava društvo, kao njegova osnovna ćelija. Suprotno svom zemljaku Istvanu Szabou, koji u filmu Sunshine prati jevrejsku mađarsku porodicu u tri različita politička sistema, Palfi se ne bavi porodicom kao poprištem društveno-političkih simptoma, već je izoluje pod mikroskop, kao bolesnu ćeliju koja je usisala sav otrov iz ostatka tela i poprimila sasvim nov, morbidan karakter. Istoriju (kako porodičnu, tako i nacionalnu) prikazuje kao gradacijski niz metastaza.
Jasno je da je Palfijeva porodična saga vrlo otvoren, agresivan komentar na istoriju Mađarske. Na prvom mestu je to inferiornost Mađara pred fašistima u Drugom svetskom ratu, koja se oslikava u krutoj disciplini pod kojom grca začetnik loze zatvoren u baraci u kojoj vežba sve moguće tehnike masturbiranja.
Baraci koja, u drugoj priči, postaje „najsrećnija baraka Istočnog bloka“, u kojoj se drugi potomak, pod zastavom svoje zemlje, protiv Rusa bori u takmičenju brzih jedača (vrlo plastična satira na gulaš-komunizam). Naposletku, tu je i zgađeni poslednji potomak koji grca pod teretom (bukvalno izraženim u kilogramima sala) svog oca, sada zaboravljenog, fizički deformisanog jedača šampiona i preparira fetuse za zapadne nalogodavce.
Od političke alegorije i satire, maštovite, ali odviše sažvakane gledaocu, daleko je zanimljiviji Palfijev fokus na telesno, koji je, takođe, u potpunom kontrastu sa uglavnom sentimentalnim porodičnim hronikama (bilo filmskim, bilo literarnim), koje se uglavnom fokusiraju na emotivna stanja svojih aktera, kao da tela kroz istoriju nisu postojala u stanju u kom ih mi danas imamo.
Palfi istoriju ne slika s pažnjom za odabir arhaičnih kostima i automobila koji u istorijskim filmovima obeležavaju različite epohe doprinoseći utisku raznolikosti, već je, sve vreme, vidi kao jedno te isto telo. Preko različite upotrebe tela junaka, u različitim istorijskim trenucima, stvara utisak zatvorenosti organizma, njegove egoističnosti i sposobnosti da sve svari i proguta, obradi i prebaci loptu dalje.
Ako nas prethodne istorijske priče uče da su i pre nas ljudi voleli, mrzeli, ratovali, te da od njih učimo, Palfi pokazuje da su i pre nas srali, pišali, znojili se, čime istoriju prikazuje kao kavez od mesa koji se večito obnavlja. On istoriju ispisuje u mesu svojih junaka: masturbacija u prvom, prežderavanje i povraćanje u drugom i prepariranje, gađenje prema telesnom i želja da se ono umrtvi, u trećem slučaju.
O tome kako Palfi vidi životni ciklus, najplastičnije govori scena u kojoj se drveno korito rotira, tako da se, posle svakog okreta, smenjuju: beba, prljavo rublje, zaklano prase, kupka i pokojnik.
Iako Taxidermija možda ne deluje kao preterano povezana celina, u Palfijevom tretmanu tela leži njeno jedinstvo, ali i jedinstvenost koja svakako prevazilazi puku bizarnost koju su mnogi pripisali filmu.
Svest o telesnoj samodovoljnosti i izdržljivosti (pa samim tim i indiferentnosti) i potreba da se on prevaziđe, otrgne iz službe društvenom sistemu koji ga upreže i oblikuje, javlja se u trećoj priči, čija završnica će nekima delovati morbidno, nekima patetično, ali je u osnovi vid pobune, krik koji se može porediti s Munkovim.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.