Dok drnda ručicu za tremolo, glas joj je postao zavijajuća sirena, a njena koleginica Japanka, verovatno samo privremeno, odustaje od haosa i potencira ravnomerni tap-tap sintisajzerski ritam
Mesto: Velika sala Doma omladine Beograda (Resonate na Belefu)
Vreme: 26. jul, 2012.
Kim Gordon, verovatno najveća umetnica gitarske buke u rokenrolu, opušteno namešta i podešava opremu na bini velike dvorane Doma omladine Beograda. Njena partnerka Ikue Mori, nekadašnja bubnjarka no wave grupe DNA a sada majstor „izlomljenih“ elektronskih ritmova, priprema dva laptopa. Za to vreme, sala se ubrzano puni i uskoro nema mesta za sedenje. Dosta ljudi stoji. Ulaz je besplatan, svira legendarna članica Sonic Youth; zar bi iko mogao da pomisli da dvorana neće biti puna? Dok se sećam onog što sam video na YouTube, pripremajući se za koncert, prijatelj mi čita misli: „Koliko će ih otići pre no što krene treća pesma?“ Smejem se. Ovo neće biti samo muzički eksperiment.
Posle pola sata nameštanja – mrak u sali. Ikue za laptopom proizvodi šuštanje i lomljenje. Kim na gitari opaljuje jedan isti ton uz fidbek. Dodaje malo distorzije. Iza, na video bimu, kakofonija kompjuterski generisanih boja. Slušam psihodelični saundtrek za nekakav psiho horor. Kim se oglašava kao benši. Eeee, eeee. Zvuči kao mrvljenje ljudskog uma. Ili je to vrisak ljudi-čaura iz Invazije telokradica. Ili ječanje monstruozne bebe iz Linčove Glave za brisanje. Kim kao da nešto peva, zvuči kao „touch me“, ali suviše je nerazgovetno.
Gitara postaje dominantnija, energičnija. Benši krik sada je praćen repetativnim rifovima, potcrtan izmučenom, industrijskom bukom iz kompjutera Ikue Mori. Kim nam pokazuje kako sve može svirati električna gitara: prinošenjem uz pojačalo, bacakanjem, odvrtanjem-zavrtanjem čivija. Sve to ide uz dementno izlomljene ritmove. Da li se to uopšte može nazvati ritmom? Pitam se kada će onaj deo publike, koja je došao na „koncert“ privučen imenom Kim Gordon, da kapitulira pred iskušenjem za uši i mozak, pred zvučnim napadom koji je razlog zbog kojeg su se Kim Gordon i Sonic Youth na prvom mestu pročuli?
Kim nešto dobacuje (ili opet peva?) ali se sve to utapa u buku. Dok drnda ručicu za tremolo, glas joj je postao zavijajuća sirena, a njena koleginica Japanka, verovatno samo privremeno, odustaje od haosa i potencira ravnomerni tap-tap sintisajzerski ritam. Za to vreme, na video bimu se preklapaju, uz titrajuću interferenciju, izmrvljeni fragmenti slika. S vremena na vreme, prepoznajem ulaz u nekakvu katedralu, a preko nje i kroz nju kreće se amorfni stvor, slepi miš-pauk-muva. Kada to naizgled utihne, salom se začuje aplauz, a deo publike ustaje i odlazi. Gledam u sat – granica tolerancije najosetljivijih bila je 20 minuta, a prema planu i programu, ovo će trajati 45 minuta.
Kreću teži rifovi, a haos elektronike postaje divljačniji. Čitav jedan red ljudi ustaje, a na njihova mesta sedaju oni koju su dotle stajali. U suštini, sala je i dalje puna. Kim Gordon, ljubavnica košmarne buke, poseže za štapićima koje je ranije stavila na pojačalo i lupka njima po žicama, kao u vreme Sonic Youth.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari