Postoji nada...

Mesto: Tvrđava Kastel, Banjaluka
Vreme: 26. jul, 2012.

Poznajem nekoliko ljudi iz Banjaluke, i niko od njih nije normalan, u najpozitivnijem smislu te reči. U prethodne četiri godine sam već primetio da se tamo održava Demofest, za koji svi koji su ga pohodili imaju samo reči hvale. Ideja je super, sveže krvi nikad dosta, a i letimičnim pogledom na liste učesnika bezbroj regionalnih festivala ovog leta lako se detektuje da se neka imena pojavljuju mnogo često. Svuda ih ima, maltene “iz frižidera izlaze”, kako je to jednom za sebe rekla nekadašnja Zvezdina  “devetka” Dejan Lekić. Dosta pluseva na papiru.

Odlaskom na teren, većina pluseva ostaje tamo gde im je mesto. Zaječar je već dugi niz godina samo beznačajan toponim u Republici Srbiji, sa skroz izvetrelom rokerskom aurom. Banjaluka je podesna da preuzme prvenstvo – na sred je regiona, dovoljno velika da primi masu bendova, a opet i taman toliko mala da privuče pažnju lokalaca ovakvim sadržajem. Na sve to, grad je prelep.

Faktički glavni grad Republike Srpske je prepun zelenila, nema previše postmoderne tranzicione arhitekture (mada je friška zgrada Vlade vanredna grdoba od čelika i stakla), tvrđava Kastel je slatka, kao neki minijaturni Kališ. Mesto na kojem je smeštena glavna bina oblikom najviše podseća na mirijevski Olimp Amfiteatar, samo što su umesto stolica po livadi razbacani maleni stećci (Bosna je to). Ulaz je slobodan i dosta dečurlije je prisutno.

Voditelji “demo” programa Ida Prester i Galeb Nikačević su bili na momente zamorni (sa pričama o korisnosti društvenih mreža i mnogo gotivnim Banjalučanima), mada se Idi ne može oduzeti šarm, elokvencija i mestimična duhovitost. Namere su nesumnjivo najbolje, no sve munjevito poprima onu otužnu “Eurosong/Sunčane skale” aromu...

A od četrnaest kandidata koji su juče odsvirali po jednu pesmu Banjalučanima i svima koji su to trenutno, nikome se tehnički ništa ne može zameriti. Gotovo svi znaju da sviraju. Kreativno (što je i globalni trend), stvari stoje mršavije. Na kraju se čini da je žiri (Vasil Hadžimanov, Vlatko Stefanovski, Bane Antović, Mladen Matović, Brankica Janković) manje-više ispravno odabrao putnike za finale: Dede Putra (osvojili najviše bodova), Neuro (drugi po broju bodova), Ljubičice, Kraj programa, Lazy Cats & Djo El Virtuozo i Dan rice.

Bihaćki Dede Putra je autentično bosansko ludilo koje prevazilazi striktne žanrovske klasifikacije, mada je bubnjar šapnuo Idi da su oni indie rock bend. Pesma o ljubavi mladića i udate žene puca od shizoidnog humora, na tragu Elvisa J Kurtovića. Kragujevački Lazy Cats lako su svojom iskuliranom džezijanom prepoznati kao originalni u šumi metal i pank bendova, mada bi jak utisak bio još povoljniji da nema bledog repera Djoa El Virtuoza. 

Beogradske Ljubičice su izvele pop-folk-ska kalambur u tri minuta. Elegantni mladići isprva džengluju po gitarama da bi se zatim sa sve primarnim instrumentom na ramenima dohvatili duvača i pali u sevdah. Riječki Kraj programa sviraju generički pop pank, ali su publici podarili najsrčaniji nastup u kome se istakla omalena i sjajna, sjajna, sjajna pevačica Đina Škulić. Umesto skopskih Dan Rice i Banjalučana Neuro ne bi bila nepravda i da je neko drugi ušao u finale (pre svih Thank You Baudelaire iz “Begiša”) ali je procena da su godine članova u prvom i geografija u potonjem slučaju bile taj jezičak koji je pretekao na vagi. 

Dok je žiri većao gledali smo nastup sarajevskih metalkorovaca Aesthetic Empathy. Bend ima dva pevača, jedan peva kao anđeo, drugi vrišti kao da mu zabijaju klince pod nokte dok ga kuvaju u kipućoj vodi, a ostatak zvučne slike je potkovan do maksimuma – nabudžene forice na đitri i neumorni klepet duplih bas papuča. Lepo je kad te bilo ko u trenutku podseti na rani, legendarni The Dillinger Escape Plan, ali bosanski bend intrigantnog imena nudi zvučnu sliku nalik na pljeskavicu sa previše priloga te pažnja prebrzo popušta od silesije podžanrova kojm se služe za lične potrebe.

Lazy Cats i Djo El Virtuozo

Goran Bare je na popodnevnoj konferenciji za štampu uveseljavao sve prisutne svojim onostranim nebulozama, zadovoljan što je pobedio Jelenu Rozgu (“Ona nit' je žena jer nije udana, kol'ko mi je poznato nije ni majka, a o kraljici ne bih trošio reči, to je ta Huljićeva škola – hibiskus... Amer i Rus”) na dodeli Porina (“Kamenčine”), te skrenuo pažnju na potrebu gledanja svih festivala jer su ljudi koji na njima učestvuju “Vanzemaljci iz vaseljene, vasione i kozmosa”  za šta je dao primer pesmom Ja je ljubim, “gdje nije jasno da li se ljubi jaje ili neka žena”. Poručujući mladim bendovima “da ne brkaju ideju i račun”, Bare se prisetio uticaja koji je na njega početkom devedesetih (“Kad smo svi bili umrčeni”) izvršio tada demo sastav, pulski Messerschmitt, bend koji nije prošao “zbog rata, Thompsona, Cece Veličković, Seke Alek... Alek... Alečković, Mićuna Trifovića” i još nekih NN lica.

Nekoliko sati kasnije, Bare je poveo Majke u banjalučku noć i na licu mesta pokazao zbog čega je među prvima koji padaju na pamet kada se pomene rokenrol u “domaćim” okvirima. Iz sve snage, 1989, Krvarim od dosade (“Pjesma za godišnjice venčanja i rođendane”), Fantastična vatra, Zato te volim, volim, volim – impresivni “petak” (iliti “five”) drumskih prekršaja sa elementima razbojništva, koji ostavljaju prašinu, znoj i krv na retrovizoru.

U prve dve pomenute pesme, Bare više nije onaj vozač koji havariše iz principa u svakoj krivini, iako žongliranje po ivici provalije u svakom slučaju jeste njegova životna priča. Punoj brzini mesto prepušta smireniji/nezainteresovaniji bluesy pristup, koji maherski bend na čelu sa sjajnim Zoranom Čalićem lako “krpi”. Ali već od treće pesme, čovek koji je dokaz da slava nije samo za pale borce, kako sugeriše jedan spomenik u centru grada, kreće u akciju u kojoj se brišu granice između života i umetnosti, stapajući se u jedno te isto. Ne samo hiljade ruku, i ljubav je u vazduhu – neki momci se penju na binu da poljube Bareta (“Aj' sad svi dođite da me poljubite! Eh... Šta me ljubiš, pruži mi ruku!”), a kad publika u kojoj stabilna natpolovična većina nema više od 25 godina horski zapeva Teške boje, nit' koža može da se ne naježi, nit' knedla da ne zastane u grlu.

Vrhunac gotovo savršenog dvosatnog duhovnog obreda, kojem je prisustvovalo 8-9.000 ljudi, bila je Budi ponosan, još jedan postojani adut sa Razdora, ponajboljeg albuma u opusu originalno vinkovačkog benda. Što je koncert odmicao, Bare je bio sve raspoloženiji, pomalo i sam zatečen posetom (“Pet miliona vas je, nismo toliko očekivali”) i reakcijom publike (“Svi ste opušteni, to je pravi rokenrol koncet! Fantastično”). Na kraju je konstatovao da je to što Majke sviraju “pravi rokenrol, a ne Riblja čorba i Bijelo dugme”. Razgaljeni u svakom obliku su mu sinoć na Kastelu u svemu davali za pravo, a Healer im nije ostao dužan, poklanjajući im sebe.

Nakon toga, žurka se preselila na manju Afterparty binu gdje je publiku (2-2.500 ljudi) dočekala Zemlja gruva. U prohladnoj noći devedesetominutnom svirkom mahom obrada zagrejali su prisutnu publiku koju je posle njihovog koncerta (do zore) "zbrinuo"  britanski DJ Terry Farley.