Srpski film grca u mulju hibrida drame i komedije, istinskih i uspelih komedija i na planu američke kao najprofesionalnije i najrazrađenije kinematografuje na svetu je premalo, a eto kad se pojavi i kakva komedija višeg ranga i koncepta, moramo da tražimo dlaku i u tom jajetu
Scenario: Andrew Steele
Uloge: Will Ferrell, Genesis Rodriguez, Diego Luna, Gael Garcia Bernal, Pedro Armendariz, Jr.
Žanr: spoof komedija
Trajanje: 84 minuta
Prozvodnja: SAD, 2012.
Tokom jedne od prethodnih sezona neporecivo izvanredne serije Breaking Bad imali smo priliku da vidimo i nenadani ukras u vidu segmenta u kome družba profi-marijarča opevava podvige neustrašivog Heisenberga (alter ega Waltera Whitea, jednog od dva glavna junaka ove meastralne serije). Kao i mnogo puta pre toga pokazalo se da uticaj meksičke kulture/pop-kulture/kontrakulture jeste konstanta pred kojom je i onaj poduži zid na meksičko-američkoj granici sasvim nemoćan.
Ova godina nam je donela još jednu ekstravagancu donekle sličnog soja – komediju Casa De mi Padre, novi pokušaj Willa Ferrella da posle podužeg posta uknjiži još jedan bioskopski hit, a to je visokokonceptualna komedija skromnijeg budžeta, snimljena na španskom jeziku, sa povremenim pevačkim tačkama i sa neskrivenim referencama ka savremenim meksičkim sociološkim i pop-kulturnim datostima. Jeste inovacija, jeste povremeno urnebesan film, ali ipak jeste i ostvarenje koje tu i tamo grca pod teretom samoizabranog koncepta i kome nedostaje tečnosti u pripovedanju.
Casa De Mi Padre pripada podžanru spoof komedija (spoof bi se možda najekonomičnije dao pojasniti kao promišljenija i zahtevnija parodija), te silom podžanrovskog određenja i pratećih stilskih rešenja, narativ ostaje u senci osnovnih postavki spoof pristupa. Vidan je trud udarnog dela kreativne ekipe koja stoji iza ovog filma da prevaziđe epizodičnost, odnosno fragmentarnost kao, čini se, neizbežni usud gotovo svih preteča ovog ostvarenja, ali čini se da rediteljsko-scenaristički dvojac koji stiže iz Saturday Night Live! univerzuma nije uspeo u potpunosti da prevaziđe svoj televizijski pedigre; otud ovom ostvarenju ponestaje koherentnosti i ponešto umerenosti, a film se, uopšte uzev, možda i previše oslanja na minuli rad i magnetizam Willa Ferrell, čije se su umeće i šarm, pak, srećom po Casa De mi Padre, još jednom pokazali kadrim da nadvadaju upadljive nedostatke filma u celini.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.