Solidnim nastupima domaćih grupa u okviru Jelen Top 10 turneje uz posetu od 6.000 do 8.000 ljudi stavljena je tačka na premijerni Belgrade Calling
Mesto: Ušće, Beograd
Vreme: Subota, 30. jun 2012.
Paklena subota - upekla zvezda, nema milosti, a sa koncertima nikad ne znaš da li će da počnu na vreme ili će beskonačno da kasne. Belgrade Calling se u prethodna tri festivalska dana kvalifikovao kao apsolutni šampion u potonjoj kategoriji, no to, uzimajući u obzir neka ranija iskustva nije nikakav garant da baš danas neće sve početi na vreme. I kako to obično biva, dođeš na vreme, program ne da ne počinje već još ni ne puštaju unutra... A hladovine na užarenom novobeogradskom betonu ni za lek.
Ipak, Jelen Top 10 dan je ubedljivo najmanje kasnio u odnosu na svoje prethodnike – ni pun sat zaostatka nije prošao dok se pred manje od sto ljudi na binu nije popela eksplozivna trojka Straight Mickey and The Boyz, još jedan veliki razlog da se na Ušće ne kasni. Iako uključen u struju samo dvadesetak minuta, ovaj bend je i za to kratko vreme pokazao zašto je u ovom trenutku možda i najuzbudljivije domaće ime bez zvaničnog izdanja. Tehničari su dobrim delom zapaljive svirke pokušavali da nameste mikrofone u okolini bubnja, i kad se činilo da su najzad uspeli, sedeća trećina benda im je “promajom” izazvanom malo jačim tretmanom instrumenta u sekundi bacila sav trud u vodu, što je izazvalo ovacije prisutnih. Neobuzdanost je krasila i drugu dvojicu članova grupe, a sjajni aktuelni video singl Ne! pojačao nestrpljenje u pogledu iščekivanja debi izdanja ovog sastava.
Sharks, Snakes & Planes su u svoje ime umetnuli tri najveća izvora straha, no njihov rokerski zvuk ih je odao kao bend koji svira bez bojazni. Kompozicije su im mnogo strukturisanije od Mikija i momaka, u njima ima i žestine i melodije, a pevačeva boja glasa je opasno blizu one koja je proslavila Eddieja Veddera. Taj segment vuče na grunge, ali je ostatak ponude predominantno u bazičnijim vodama, i to na osnovu onoga što je moglo da se razabere od muzike jer se u pojedinim momentima svirke činilo da tonac ima vatreno krštenje za konzolom. Prepreka jačoj afirmaciji mogu biti tekstovi na engleskom, no fenomen “Stray Dogg” govori suprotno. S druge strane, jedina odsvirana pesma na srpskom (ili “ćirilici”, kako je to definisao frontmen) bila je i najjači trenutak koncerta kojim je otkriven veliki potencijalni adut grupe – gomila žena u publici je naizust znala sve reči. A kao što znamo, koga žene vole, za njega nema zime.
Prvi veći priliv mase očekivano je zabeležen pred nastup Bjesova koji publici uzvraćaju očekivano razbijačkim setom. Vraćam se dole je početna pesma koja dobija izuzetnu reakciju. Tokom čitavog nastupa grupe hiljade pesnica je u vazduhu a u prilici smo da vidimo i raznovrsne headbanging tehnike. Predvođeni na bini uvek nepredvidljivim Marinkom, Bjesovi su formacijski trenutno nalik grupi Iron Maiden, sa čak tri gitare koje se znalački prepliću unutar pesama. Basista najbolje što ume preuzima Maksove vokalne deonice, ređaju se Sve će se doznati, Bolje ti, Vreme je i naravno Ime, koje i čitavo punoletstvo nakon objavljivanja i dalje zvuči kao dijamant srpske rok muzike. Možda i najreprezentativniji bend devedesetih, Bjesovi su i dalje sila sa kojom se mora najozbiljnije računati.
Slede Svi na pod!, ime koje se sa nekim posebnim poverenjem preliva preko brojnih usana, ime koje mnogima vraća nadu u vitalnost srpske pop muzike. Početak uz pravolinijsku Du Du A obradu pesme Afrikanac iz Beograda nije posebno ubedljiv – da li je to zbog ršuma u ušima koje su ostavili Bjesovi ili zbog uigravanja samog benda na bini, nije najjasnije. Njihova misija nije laka za sprovođenje u delo (cinični poznanik: “A šta je ovo, pokušaj vraćanja u osamdesete?!”), muzički rez je preveliki, no SNP! fino obrću situaciju u svoju korist – a kako i ne bi kad ih predvodi Bojana, najharizmatičnija ženska osoba na domaćoj sceni dugo dugo unazad. Scenska lakoća ove dame podseća na Pattonov prekjučerašnji nastup, njen ples je nalik ženi pauku, a komunikacija mahom prirodna i neusiljena. I što je najbitnije – Bugi vugi i Ćao Nevena, osim što je reč o punokrvnim pop pesmama (ili kako Bojana reče “livadskom disku”), otkrivaju da se u performansu superiorne pevačice krije nekoliko međusobno suprotstavljenih osoba, pružajući polivalentnost koja se u ovo doba na ovim prostorima retko sreće.
Jedina svetla tekovina fašističkog nasleđa, bečejska Eva Braun zatim podseća sve prisutne na Ušću zašto važi za najjači domaći power pop sastav već dobrih 20 godina. U živom susretu sa bendom, naglasak je na onom power delu – kroz savršeno skrojene harmonije i melodije pomaljaju se čisti rokenrol zubi. Čak i ako niste fan ove vrste zvuka, iluzorno je Bečejcima oduzimati slavu pisanja pamtljivih a višeslojnih pesama, koje u koncertnim izvođenjima dobijaju i nova žanrovska odela. Tako početna Sasvim običan dan počinje u usporenom bluesy ključu, Mala prodavnica užasa ima kabaretski intro... Nižu se i Aljaska, Okreni moj broj, Lavirint... Zmajevi više nemaju u sebi onu mladalačku razuzdanost ali ih i dalje krasi jedan od najboljih tekstova napisanih na srpskom jeziku. Vojvođanska promenada hitova trijumfalno se završava sa Odvedi me iz ovog grada, finom obradom pesme grupe Film.
Dok praćeni jasnim i masivnim zvucima grupe Block Out napuštamo Ušće, nalećemo na gomile ljudi ispred koncertnog prostora, kojima je i pored besplatnog ulaza draže da sede ispred. Hiljadu puta je već ispričana priča da je domaćim bendovima nužno pružati mnogo više prilika poput ove, koja u svakom slučaju zaslužuje sve pohvale i podršku.
Komentari