Poslednje veče ovogodišnjeg Elevation festivala donelo je mnogo više zanimljivosti na glavnoj bini nego prethodno – i muzički i vizuelno
Mesto: Avio baza u Dobroslavcima kraj Sofije, Bugarska
Vreme: Nedelja, 24. jun 2012.
Kratka sofijska dremka nakon subotnje havarije je gotova, čita se mejl u kome piše da sam mnogo kritičan i da bih mogao i nešto pozitivno da napišem, jer “na fotkama iz Dobroslavaca nema ama baš nijedne žene koja ne izgleda dopadljivo”. I zaista, Bugarke su veoma simpatične, a imaju i još kvaliteta koji nam sve više fale kod kuće – prirodne su, nenapucane (nenafrakane) i vrlo raspoložene za ćaskanje. Festivalski događaji koji su usledili pružili su i više nego dovoljno “pozitivnog” materijala i bez potezanja nategnutih procena estetskog dojma spoljašnjosti posetiteljki.
U avio bazu stižemo na nigerijsko-nemačku pevačicu Nneku, za koju se kasnije ispostavilo “da i nije baš neka”. Ona je angažovana, muzika joj liči na reggae i zna da peva, samo što je njen trud malo koga impresionirao, pošto su krajnji rezultati bili u najbolju ruku prosečni. Obrada Sweet Dreams pojačala je tu neizdeferenciranost od koje za sad pati Nnekin nastup. Bilo je zanimljivije ispred pres šatora gde je viđena tamnoputija polovina kultne bugarske hip hop atrakcije, pre neku godinu vrlo zapažene u Srbiji zbog čuvenog spota za himnu svih balkanskih “plejera” Pipni me tuk. Ime ovog gospodina se na raznim mestima piše različito, recimo da je u pitanju elegantni gos'n Rumjneca, sa sve belim šeširom na glavi, koji je očigledno došao da na delu vidi svog kolegu Seana Paula.
Gostovanje verovatno najveće jamajčanske zvezde u ovom trenutku izmamilo je veliko interesovanje u Bugarskoj (poseta je bila otprilike ista kao i prvog festivalskog dana) i uprkos brojnim, često opravdanim predrasudama vezanim za ovog pevača/šta god da je već, nastup nekadašnjeg vaterpolo reprezentativca ostrvske zemlje smeštene u Karibima bio je u najmanju ruku zanimljivo iskustvo. Sama Paulova odluka da nastupa uživo dala mu je retku auru ljudskosti, tako atipičnu za današnje pop zvezde. Pojačan bulumentom dobrih muzičara i vrlo energičnih, oskudno odevenih igračica koje su se tokom nastupa više puta preobukle i bacakanjem sa kraja na kraj velike bine uspešno zamaskirale činjenicu generalne ukočenosti glavnog baje na bini, Sean Paul, sa čirokanom na glavi, je brzo ispucao onih svojih pet-šest hitova koje možete da volite ili mrzite, ali teško da ih možete zaboraviti kada ih jednom čujete. Od Like Glue do najsvežije Got 2 Luv U publika se ne buni na Jamajčaninove jednolične, bombastične izlive obožavanja prema lepšem polu, a našlo se u svim tim dešavanjima mesta i za No Woman No Cry i priču o tome koliko je “Džamijeka” mnogo gotivna zemlja. Neki od hitova su se, usled trošenja municije, mogle čuti i dva puta sa velike pozornice, što jeste veliki minus – no nema zbora da se Sean Paul trudio da u okviru svojih mogućnosti zabavi prisutne, pa je i sam koncert većim svojim tokom bio upravo takav – osvežavajuće zabavan, ukoliko volite reggae/dancehall pop zvuk (neki baš i ne, jedna koleginica reče: “ovo je bilo silovanje u zdrav mozak”).
Sledio je nastup crnačke ikone soula. Erykah Badu potvrđuje svoju modnu reputaciju velikim narandžastim šeširom na glavi i vrlo lepo skrojenim mantilom/pelerinom krem boje. Njeni spori, kotrljajući rnb ritmovi i unikatan glas potcrtavani su velikim brojem muzičara među kojima se izdvajaju flautista i prateći vokali. The Healer i On & On su provereni aduti Baduove, no kako koncert odmiče postaje jasno da su za njen prigušeni intimistički performans adekvatniji manji prostori od festivalskih, posebno ovog, naglašeno klupskog tipa te je uprkos hip hop umetanjima (Busta Rhymesov Woo! Hah!) broj zainteresovanih za dešavanja na Evropskom prvenstvu tokom njenog koncerta rastao iz minuta u minut.
Klaberi su se preselili na DJ stage gde ih je svojim setom uveseljavao Pendulum, dok su tvrđe glave ostale na Mainu i uživale u Cypress Hill razvaljivanju, najboljem nastupu na čitavom festivalu i koncertu zbog koga je najviše vredelo kretati put Bugarske. Banda losanđeleskih smećara obučena je u crne, bajkerske prsluke (pa nije im se džabe najprodavaniji album zvao
Black Sunday, po grupi Black Sabbath), publika je u delirijumu pod baražnom vatrom hitova mahom sa prve tri ploče grupe. Nižu se
Real Estate,
Hand on the Pump,
Latin Lingo,
I Ain't Goin' Out Like That,
How I Could Just A Kill A Man (tokom koje se na bini pojav
ila i Erykah Badu, stari fan i grupe i žanra),
Lick A Shot, Cock The Hammer... Intenzitet prepoznatljivo onostranog, genijalnog mistik fanki zvuka DJ Muggsa ne jenjava ni za sekund – masa je u stalnom pokretu, hiljade ruku se diže u vazduh na himne svih predgrađa i škakljivih krajeva oivičene predominantnim iskustvima uživanja marihuane i svakodnevnog nasilja, sirovo, bez ulepšavanja i ulagivanja (“Happy face nigga never seen me smile” (I
nsane in the Brain) ili “Some people tell me that I need help, Some people can fuck off and go to hell” -
Illusions)... Razmrdano telo je u Sofiji, Cypress Hill vraćaju duh tamo odakle potiče, na godine “šunjanja” po Karaburmi i Dorćolu, u slučaju potpisnika ovih redova, no podjednako važe i za sve ostale krajeve bez perspektive širom sveta, sudeći po frenetičnim reakcijama publike, razjasnivši zašto je kalifornijska ekipa za sve ove godine prodala više od 20 miliona nosača zvuka širom sveta.
Uživo, Cypress Hill podsećaju da je hip hop muzika kreativno snalaženje nastalo iz oskudice, žanr koji je zvučna alhemija stvaranja nečega ni iz čega, i da mu nije potrebna armija muzičara da bi nategnutim kalemljenjem na potrošeni rock kanon (što su sami Cypressi svojevremeno radili pristojnije nego što je to danas standard) zvučala uverljivo. Karikaturalni glasovi, transcendentni DJ Julio G (sjajan u scratchovanju) i sumanuto dobri perkusionista Eric Bobo bili su i više nego dovoljni za najtvrđi hip hop doživljaj – poenta i jeste u recitovanju, želji da se tvoj glas čuje i verbalno podeli autentično lični doživljaj sa ciljem da se rečima dokači ono univerzalno u eri hronične otuđenosti.
Sen Dog je iskoristio priliku i da pozove prisutne na predstojeći Belgrade Calling festival i gostovanje Public Enemy u Srbiji repujući delić pesme Bring The Noise (Bass! How low can you go? Death row. What a brother knows...). Na bisu su se mogle čuti pesme sa aktuelnog albuma sa dubstepperom Ruskom, Rise Up saradnja sa Tomom Morellom i za sam kraj Rap Superstar. Prebukirani party bus je bio premali da nas primi za put nazad u centar Sofije, no žurke je na kraju ipak bilo dosta, barem što se tiče utiscima krcatog boravka u zemlji istočnih suseda.
Komentari
-
procedura (gost)
| 26.06.2012. 01.06.03
dobro je, bratko. nisi džaba išo tako daleko.
-
Caribrod (gost)
| 30.06.2012. 04.19.19
Ne kaze se bratko nego brato
-
tanja (gost)
| 30.06.2012. 20.08.22
e, nije. nego se kaže batko :)
a što se tiče elevejšna - bio je baš ovakav ;)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.