Gledan očima dece, ovo je film o odvažnoj junakinji koja ne nailazi na razumevanje učiteljice, vršnjaka, sestre i majke. Gledan očima odraslih, film pokazuje odnose manjina i većine, esencijalno tešku, ali egzistencijalno nužnu adaptaciju formama, normama i regulama
Festival finskog filma, u saradnji sa ambasadom Finske i Finskim filmskim arhivom iz Helsinkija, održan je od 7. do 12. aprila u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Kroz deset celovečernjih ostvarenja gledaoci su mogli da se upoznaju sa manje eksponiranim delima ove kinematografije koju su u svetu proslavila braća Aki i Mika Kaurismäki.
Sudbina finskog slična je sudbini našeg filma - tokom devedesetih, održavano je 10-12 premijera domaćih filmova godišnje, dok je televizija počela da pruža sve veću finansijsku podršku komercijalnoj produkciji. Autorski film Elina: Kao da nikada nisam ni postojala, međutim, većinski je finansiran iz dobrosusedskih švedskih fondova, jer se odvija na severu Švedske, a protagonisti pripadaju finskoj manjini koja na ovoj teritoriji živi.
Gledan očima dece, kojoj je prvenstveno i namenjen,
Elina je film o odvažnoj, radoznaloj, ali nipošto razmetljivoj, junakinji koja ne nailazi na razumevanje učiteljice, vršnjaka, sestre i majke. Devetogodišnja glumica
Natalie Minnevik nema ništa zajedničko sa starmalim zvezdama koje dominiraju filmovima za decu. Zahvaljujući njenoj suptilnoj odlučnosti sa njom se bez problema mogu identifikovati i dečaci i devojčice, a i publika starijih uzrasta.
Elinina polazna tačka je povratak u učionicu nakon dugog lečenja od tuberkuloze, bolesti od koje je nedavno umro njen otac. Iz finske manjinske zaštićenosti u privatnom prostoru doma ili slobode u prirodi i fantaziji (Elina provodi vreme u obližnjoj šumi i proplancima komunicirajući sa duhom svog oca), devojčica prelazi u strogo definisani prostor obrazovne švedske većinske realne institucije. Uklapanje u pravila koja vladaju tim strukturalizovanim svetom sticanja znanja o društveno-poželjnom, naravno, nipošto ne teče glatko.
Okrutna učiteljica, Tora Holm, koja je i direktorka škole, jasno stavlja do znanja da nema emocionalne podrške u precizno određenim ulogama u okviru institucije. Učiteljica je tu da kao vrhovni autoritet servira znanje koje đaci treba da usvoje - držati učiteljicu za ruku dok te uvodi u razred sasvim je neprihvatljivo, pa je Elina primorana da je prati, sasvim usamljena usred gomile nepoznatih vršnjaka.
Utehu posle nepravdi koje trpi "zarad sopstvenog dobra - da bi postala član društva", Elina traži u lutanju šumom i rubom močvare, gde komunicira sa pokojnim ocem koji je i dalje izvor sigurnosti i podrške. U jednoj od upečatljivijih sekvenci, devojčica sedi na jesenje požutelom proplanku, naslonjena o stablo tananog drveta. Pogleda uprtog u travu ispred sebe, ona oseća da se oslanja ne samo na stablo, već i na stabilna očeva leđa. Kadriranje je po meri devojčice - očeva glava ne vidi se jer se Elinin svet završava par santimetara iznad njene glave.
Susedi u selu upozoravaju da će Elina proći loše kao i njen otac – bio je svojeglav, nije pristajao da "proguta ponos" i uklopi se u društvo. Ipak, u takvom, pa još i fizički odsutnom ocu, devojčica ima siguran emocionalni oslonac koji joj pomaže da se u ranjivoj situaciji izbori za svoj stav.
Gledan očima odraslih, ovaj film pokazuje odnose nacionalnih (ali i svih drugih) manjina i većine, esencijalno tešku, ali egzistencijalno nužnu adaptaciju formama, normama i regulama u javnom sektoru aktuelne većine. Poput briljantnih norveško-švedskih Kuhinjskih priča (Bent Hamer, 2003.) koje koriste retro-stilizaciju da sa distance prokomentarišu aktuelni fenomen sve većeg nadzora države nad privatnim aktivnostima građana i film Elina, smešten u 1952. godinu. Tada je, paradoksalno, Švedska ratifikovala Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, iako je na njenoj teritoriji finski i dalje bio zabranjen u školama. Film prikazuje stvarne poteškoće onih u čije su se ime ta prava branila, kao što to često biva, na apstraktan način.
Da je spomenuti problem i te kako značajan i danas, pokazuje i disbalans u odnosima ovih suseda: dok se u Finskoj zaista poštuju prava švedske manjine, u Švedskoj (gde, po procenama, živi pola miliona Finaca) se tvrdi da je dobro poznavanje zvaničnog jezika poželjnije jer će finskim učenicima obezbediti najbolje izglede za uspeh u životu. Tokom istorije, ta neravnoteža bila je očigledna jer su Finci smatrani inferiornim narodom za koji je privilegija postati deo švedske kulture.
Dok usamljeno skakuće po šumi, Elina pevuši "pazi na granicu, nemoj da upadneš u močvaru…" upozoravajući sebe da je preveliko odvajanje ipak fatalno. Scene koje prikazuju kako Elinine, prvo plitke, ali ipak stabilne cipele, a onda još stabilnije "martinke", odolevaju sili močvarnog tla, pune su neizvesnosti u pogledu Elinine individualne snage da se odupre negativnom dejstvu prirode. Ustajući u odbranu druga iz školske klupe koji učiteljici postavlja pitanje na zabranjenom finskom, Elina i pojedine odrasle podseća na to da se "ništa ne može naučiti ako se ne postavljaju pitanja".
Direktorka razjašnjava mladom učitelju koji je, po njenom mišljenju, suviše blag prema đacima da je "naš zadatak da unesemo red u divljinu" i pokazuje tablu sa sistematizacijom pomoću koje se ta divljina kroti. Ta antipatična rigidna shema (tj. tabla na kojoj je nacrtana), ispostavlja se, jedino je što pomaže Elininoj mami da izvuče do pojasa u mulj utonulu devojčicu. Tek u životnoj opasnosti, Elina shvata sa koliko naklonosti i topline je porodica i školski drugovi vraćaju u svoj svet i prihvataju, ali ovaj put uvažavajući i neke njene uslove.
Napomena za kraj: "Samo da me neko ne vidi kako plačem usred dečjeg filma" - paničila je ova objektivna kritičarka gledajući Elinu i pokušavala da izbriše tragove maskare, ali po okolnom zvuku šuštanja omota papirnih maramica, zaključila da su i inače uzdržane studentkinje skandinavistike (film je gotovo u potpunosti na švedskom) ovom filmu dodelile sličnu pozitivnu ocenu - razmrljanu šminkom!
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.