Megre u Pikratu i Megre i Motka

Bez obzira što se danas Agata Kristi i Konan Dojl smatraju najistaknutijim predstavnicima kriminalističkog žanra, značaj Žorža Simenona (1903-1989) se ne sme dovoditi u pitanje. Ovaj vredni Belgijanac koji se prvo proslavio u Francuskoj, u kojoj je živeo i stvarao dugi niz godina, a zatim i u ostatku sveta, tokom svoje duge književne karijere napisao je gotovo 200 romana – uglavnom kriminalističkog žanra. Simenon je bio izuzetno plodan pisac koji je dnevno mogao da napiše i po 80 stranica teksta, pa se zbog svoje prolifičnosti može porediti sa još jednom značajnim piscem koji je stvarao na francuskom jeziku - Balzakom.

Simenon je svog najpoznatijeg junaka Žila Megrea, komesara pariske Kriminalističke policije, publici prvi put predstavio 1931. godine. U naredne četriri decenije napisao je osamdesetak romana i tridesetak priča u kojima je pronicljivi Megre rešava mnoge komplikovane slučajeve. Romani o Megreu su 50-tih bili veoma popularni i u Jugoslaviji, a u prilog tome ide i činjenica da je Simenonov junak 1958. godine „gostovao“ u krimiću Milana Nikolića Obračun na obali. Danas gotovo potpuno zaboravljeni Nikolić je veoma cenio Simenona, pa njihov „zajednički“ rad (Nikolić je, kaže urbana legenda, dobio pismeni pristanak slavnijeg kolege za Megrovo „gostovanje“) predstavlja zanimljivu, mada slabo poznatu, stavku u okvirima evropske popularne kulture.

Romani Megre u Pikratu i Megre i Motka objavljeni su početkom pedesetih, u jeku Simenonove popularnosti i pripadaju takozvanom „američkom periodu“ ovoga autora (Simenon je sa podrodicom u SAD boravio od 1945. do 1955. godine). Na osnovu ovog reprezentativnog uzroka, Simenonova poetika je sasvim jasna. Oba romana su nevelika obimom i prilično ekonomične naracije. Priče su koncipirane tako da se čitaju u dahu, bez previše digresija, usresređene na konkretni slučaj. Za razliku od Krisitijeve koja je volela da u svojim misterijama čitaocima ponudi dvocifreni broj sumnjivaca, Simenon prednost daje svedenijoj varijanti. Otkrivanje identiteta ubice nije raison d'être Simenonove proze. Važniji od toga su atmosfera i motivi koji dovode do ubistava. Zaista, Simenonu se mora priznati da je kriminalistički žanr probližio stvarnom životu i učinio ga realističnijim, manje izveštačenim. Likovi koji nastanjuju stranice njegovih romana su izuzetno uverljivi, pa tako i počinjeni zločini spadaju u domen verovatnog, gotovo kao da su preuzeti iz stvarnih sudskih zapisnika. Ova taktika Simenonovu prozu, možda, čini manje spektakularnom, ali svakako doprinosi uverljivosti.

Megre u Pikratu donosi priču o ubistvu mlade striptizete koja je pronađena zadavljena u svom skromnom stanu. Prikazujući atmosferu „klubova za gospodu“ (oličenim u naslovnom Pikratu, ćumezu u kome je zlosrećna Arleta provela poslednje dve godine života izvodeći svoju tačku), Simenon nadahnuto slika ne baš preterano glamuroznu sliku pariskog noćnog života, sve to uz dosta sete (Simenon je, barem sudeći po ova dva romana, bio nepopravljiv melanholik) i par akciono orjentisanih segemenata čija brutalnost iznenađuje. Megre i Motka je nešto vedrije atmosfere, ali i to samo dok se ne zagrebe ispod površine. Megreov susret sa „starom poznanicom“, bivšom prostitutkom poznatom po dugom jeziku i nadimku Motka, dovodi do pokretanja istrage o nestanku (mogućem ubistvu) supruge bogatog zubara. Oba romana se čitaju u dahu i predstavljaju deo obavezne lektire svih poklonika kvalitetnih krimića.