Krivica mora da se plati (glavom)

scenario: Steven Fechter
uloge: Kevin Bacon, Kyra Sedgwick, Mos Def, Benjamin Bratt, Eve
producent: Lee Daniels
žanr: drama
proizvodnja: New Market Films, SAD, 2004
trajanje: 87 min
svetska premijera: 24. decembar 2004.
zvanični web: http://www.thewoodsmanfilm.com

Prvi film rediteljke Nicole Casell nema domaći distributerski naslov. Kad se setimo raznih maštovitosti iz istorije pokrštavanja stranih filmova (tipa Hooperovog Easy Ridera, ovde čuvenog kao Goli u sedlu ili Boylovog Shallow Gravea koji je kod nas postao Malo ubistvo među prijateljima), možda je tako i bolje. „Woodsman“ u bukvalnom prevodu znači „šumar“, u titlu filma prevode ga kao „drvoseča“, a zapravo se radi o liku iz bajke Crvenkapa nama poznatog kao „lovac“, a koji iz vukovog stomaka vadi baku i devojčicu. Taj woodsman, za koga ni reči u srpskom jeziku nema (!?), zapravo je metafora za pedofila, onog koji je zlostavljao devojčice, a koji posle dvanaest godina zatvora pokušava da preraste svoju bolest i da se uklopi u svet. Woodsman je, dakle, film o pravu na tzv. drugu šansu.

Ako niste zakleti ljubitelj autorskih psiho-drama i prava, a pogotovo ako jeste ljubitelj žanrovskog filma i pravde, zaista će vam biti potreban napor da nazloupotrebljavanoj i preigranoj temi seksualnog zlostavljanja dece date drugu šansu. Evo, ja jesam i ovo je moj izveštaj.

Woodsman Casellove strahovito podseća na filmove iz sedamdesetih – sve je na svom mestu, autor očito nije andergraund-probisvet nego građanin, no on vam ipak baca u lice priču o hipokriziji u kojoj je drušvo krivo za nedela pojedinaca, te da su čike po parkovima manje opasne od braće i tata kod kuće. Sve u skladu sa takvim građanski-hrabrim stavom (i dve-tri producentske činjenice tipa da je Woodsman prvo bio pozorišna drama, da je 2001. nagrađen kao scenario na Sundanceu, a i da je bekgraund rediteljke akademski, a ne uobičajeno spotovski), prave surovosti u filmu nema. A Aristotel bi to i te kako voleo! Jer zna se šta je red: tragična krivica ma kako nam omilelog junaka i njegova prekasna spoznaja o tome šta je dobro, a šta zlo – mora da se plati glavom. Upravo zato, da bi se izbegla nužnost kažnjavanja i da bi se obezbedio srećan kraj koji pokazuje da je moguće popraviti se, u Woodsmanu ni krivica junaka nije totalna. Da jeste bilo bi katarzičnije, tužnije i ono od toga građani beže kao đavo od krsta: stereotipnije.

Na izvestan način, ne samo po glumcu Kevinu Baconu, već i po nekolicini psihološko-dramaturških motiva, Woodsman je blizak i Eastwoodovoj Mističnoj reci. Naravno, kod Eastwooda sve se dogodi, i zločin i kazna i greške i tragedija i zlo koje nastavlja da živi, a kod Casellove, pak, nema ničega (ni žestokog zločina, ni žestoke kazne) i zbog toga treba da poverujemo u mogućnost zaustavljanja zla kroz psihološko tzv. rešavanja problema uviđanjem.

Zbog sjajne glume Kevina Bacona, Kyre Sedgwick i Mossa Defa iz grupe Black Stars, zaista ćete i poverovati u što-šta, a Defovo pojavljivanje u ulozi policajca može da posluži kao inspiracija za razmišljanje o fenomenu liberalnosti/konzervativnosti hip-hop muzike. Ipak, kad se sutradan probudite, znaćete da se glavni junak filma Woodsman popravio zato što nije ni bio sasvim poremećen – to i tako kaže se u filmu. Šta se događa sa sasvim poremećenima, hm, pa to smo videli kod Eastwooda i još sijaset triler-horor-krimi, pa i autorsko-chabrolovskih (a i Chabrolovih) filmova u kojima su duševna bolest, slabost, zlo, laž i đavo večni koliko sublimacija ludila, snaga, dobrota, istina i Bog.