Nećemo o politici

Katkad se, a ne nužno u danima opijenosti zbog trijumfa ovdašnjih sportista, kao opravdana čini ocena da je Srbija zemlja čuda. Tako se, recimo, iz neprolazne zagledanosti u prošlost u retrovizoru izrodi i kakav nenadan dar i istinsko čudo. Tako se, na primer, dogodilo da nam bukvalno poslednji dani minule godine donesu najbolji srpski roman 2011, ali uz malu kosinu – roman Nećemo o politici Branka Dimitrijevića je prvobitno objavljen davne 1985. godine i tada je bio veoma zapažen, a ovo sada mu je blago remiksovano reizdanje za nova pokoljenja i otadžbinu u novom geopolitičkom ruhu.

Dimitrijević je možda najpoznatiji kao autor romana Oktoberfest, koji je preinačen i u ne toliko uspeo istomeni film u režiji pokojnog Dragana Kresoje, i Nećemo u politici (sada u izdanju Čarobne knjige) predstavlja vidan zaokret u odnosu na prethodnika. Dok u mračnijem Oktoberfestu Dimitrijević poentira na suštinskoj nemogućnosti efektne i smislene pobune, u Nećemo o politici okreće se ka satirčnom viđenju tadašnje stvarnosti, a kao moguć izlaz iz beogradskog/SFRJ sivila, birokratitizma i zlovolje on sugeriše kafanski život i prateća verbalna nadgornjavanja kao vid subverzivnog ataka na nemilu zbilju.

I zaista, protiv države koja uporno, a uz manje-više PR šminke otvoreno ratuje protiv svoga puka možda je i najdelotvornije boriti se kombinacijom eskapizma, hedonizma, humora, cinizma i upadljivog ignorisanja nametnutih konvencija. A lako je uočljivo da se malo šta u Srbiji korenski promenilo na tom planu u odnosu na pominjanu sredinu osamdesetih godina veka za nama. Otud Dimitrijevićevi junaci, dobrovoljno pasivizirani boemi i zgubidani i na čitanje u kontekstu ovog srpskog sada deluju prepoznatljivo i utemeljeni u stvarnosti kakva je namenjena uglavnom nemoćnom i anesteziranom plebesu.

Tako namesto logičnijeg proaktivizma Dimitrijević u Nećemo o politici sugeriše samoizabranu boemštinu, a umesto klasičnog narativa on ovde pruža izdašni niz razgovora na svakakve teme. Naracija je u srži pripovedanja i romana kao forme, ali Dimitrijević ovde uspešno zaobilazi taj uzus; srećom po roman, autor ovde konsekventno sprovodi svoj naum, istrajno oslonjen na dominantnu dijalošku formu, a kako pominjani razgovori plene višeznačnostima, duhovitošću i jetkom i pritajeno subverzivnom ironijom usmerenom ka sistemu, Nećemo o politici iz boja sa uvreženim zakonitostima pripovedanja priče izlazi kao pobednik. Branko Dimitrijević, na svu sreću, pogađa u sredinu mete, jer dovoljno jasno pojašnjava čitaocu zašto je ne toliko tipično književno ruho ovde zapravo najpodesnije za poentu ka kojoj je težio.

Nećemo o politici poseduje i znalački očitava još jednu krupnu vrednost; naime, ovo je savršen primer dela koje može da posluži i kao knjiški primer odraza vremena u kom je nastalo i koga autor nastoji da ovekoveči. Dimitrijević stvara maestralnu sliku društva koje hrli ka opštoj havariji, a kome, čini se, i nije preterano stalo do spasa. To što se srpska stvarnost nije znatno promenila u tom dugom međuvremenu između prvobitnog i novog pojavljivanja ovog izvanrednog romana, svakako je ponajmanje krivica autora koji se drznuo da (nanovo) dijagnosticira nešto očito i neprolazno, a, sa druge strane, može da predstavlja zasluženu pomoć u recepciji novopristigle čitalačke publike na ovo novo izdanje romana Nećemo o politici.