Uživo – autobiografija

Prošla godina nam je, uz sve postojeće muke, donela i pregršt autobiografija ovdašnjih slavnih i onih koji ka toj odrednici uporno, a sa i bez povoda, i osnova teže.  U toj sve teže preglednoj šumi naslova našlo se mesta za autobiografske osvrte mnogih i raznoraznih – u rasponu od Monike Seleš, preko Žarka Lauševića, Ružice Sokić..., pa sve do Marijane Mateus. Neka od tih izdanja su nenadano valjana, poput memoarske proze modela Ivane Stanković, dok se neka mogu označiti i kao ozbiljan zločin po zdravu pamet čitalaca i pisanu reč uopšte. 

Tokom jeseni Bora Đorđević je predstavio svoje autobiografske spise, nekoliko godimna ranije o Ribljoj čorbi je u svojoj knjizi progovorio i Vicko Milatović, a sada je došao red i na Mišu Aleksića, osnivača tog banda i jedinog preostalog člana izvorne postave koji se dosad nije latio pera na autobiografske i srodne teme. Kako smo u samo nekoliko meseci imali priliku da čitamo i knjigu Bore Đorđevića koja se u dobroj meri dotiče istih događaja i istih ljudi, poređenja se nameću kao nezaobilazna stavka.

Dok se na planu Đorđevićeve proze jasno vidi da je delo nekoga vičnijeg pisanju, uz to nekoga sklonog i kontemplacijama i opservacijama na nešto apstraktnije teme, Aleksićeva proza ostavljha utisak zanesenjaka, ali i pragmatičara i neumorne radilice što Aleksić svakako jeste. Bora Đorđević ipak nije uspeo da u potpunosti utekne pred autodramatizacijom kao stalnom klopkom koja vreba osobe sa postignućem kada se reše da u retrospektivi i na na papiru svedu račune svojih života i dometa; na drugoj strani, Aleksić i među koricama izdanja Uživo – autobiografija ostavlja utisak skromnog i svesno uzdržanog čoveka iz dobrovoljno odabrane senke.

Ako po strani ostavimo aršine uspostavljane za odmeravanje kvaliteta proznih dela unutar lepe književnosti, što je kota do koje autobiografska proza rock zvezda sa teškom mukom može da dobaci, ostaje nam da, vođeni načelom funkcionalnosti, procenimo šta nam nudi ovi memoari. Kao prvi (mada ne i najvažniji) nameće se utisak preobimnosti (reč je o 600 strana teksta), te je ovde svakako bilo materijala i povoda za štrihovanje koje ne bi bitnije oštetilo suštinu i kičmu ove proze. Aleksić je sklon detaljima i preciznim opisima i navođenju faktografije, ali se tu i tamo dešava da zapada u repetitivnost i iznošenje previše sličnih situacija istovetnih krajnjih ishoda. Ipak prilikom pisanja dela koje cilja ka većinskoj publici neizostavno se moraju uzimati u obzir i čitalačke navike tog soja, kao i njihova, često fizička (ne)mogućnost da se bave tako ambicioznim štivom.

Ipak, dosta više toga je što se ovde može mirne duše pohvaliti. Aleksićevo izlaganje je pregledno i tečno, a na stranicama ove knjiga može se naći pregršt zanimljivih detalja koja se tiču razmirica, uhodovanja i personalnih promena u Ribljoj čorbi, precizno jer prikazana dinamika odnosa Aleksića i Đorđevića,  a tu je i dosta priča na temu nastanka svih njihovih kanonskih pesama. Osim toga, Aleksić dosta razložno i razgovetno prikazuje evoluciju isunovrat rock'n rolla i diskografije na ovim prostorima, a svakako pleni i njegova nepatvorena zanesenost kada je u pitanju rock muzika. 

Riblja čorba ostaje neizostavna i nepobitno važna stavka u istoriji srpske i SFRJ  rock muzike i kao takva još uvek čeka na poštenu, nepristrasnu i preciznu (re)valorizaciju koja bi uspela da uhvati sinkopu koja je dovela do temeljne transformacije koju je ovaj bend doživeo u poimanju javnosti, a Aleksićeva proza može da posluži kao značajna fusnota u toj budućoj misiji. A i mimo toga se ovo izdanje, premda je izostala u medijima sugerisana šokantnost, može otvoreno preporučiti kako poštovateljima ove grupe, tako i onima načelno zagriženima za autobiografsku prozu slavnih i/ili zaslužnih.