Iznenađujuće, Minut sa njom nije najgori album Riblje Čorbe u istoriji čovečanstva, a kako se veoma retko dešava da bend svojom osamnaestom pločom ima da ponudi išta vredno pažnje, treba da se zadovoljimo i činjenicom da je ova ploča uglavnom slušljiva
Objektivnost je lepa karakterna osobina, ali evo kolike su razmere stigme sa kojom kritičar treba da se izbori kada promišlja novi album najvećeg živog srpskog rok benda: kada sam pre par dana kupovao ovaj CD za potrebe pisanja prikaza, prijateljica koja radi u prodavnici me je pogledala kao da sam joj na pult stavio zgaženu mačku i procedila kroz zube 'E, pa, za ovo nećeš da dobiješ popust'.
Nije vredelo moje objašnjenje da album kupujem strogo službeno, kako bih pisao o njemu za naš najrenomiraniji onlajn medij. Umesto osmeha razumevanja usledilo je pitanje. 'Pa zar moraš da ga slušaš da bi pisao o njemu?'
Zaista, Riblja Čorba... Poslednji put su snimili album koji je bio umetnički vredan lični iskaz i generacijski fenomen pre četvrt veka. Poslednji put su snimili dobru ploču svega dve ili tri godine kasnije. Poslednji put su snimili ploču koju me nije bilo sramota da pustim još u osamdesetim godinama.
Otklizavanje Srbije prema duhovnom, političkom i estetskom dnu povuklo je i njen najpopularniji bend i pretvorilo ga u na momente smešnu, na momente odvratnu karikaturu rokenrola, a Boru Đorđevića u beslovesnu seosku ludu čija se mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi. Da ne pominjemo da je jedan naivan ali ipak politički provokativan diskurs zamenjen najogavnijom provincijskom varijantom patriotizma i da su ploče Riblje Čorbe poslednjih osamnaest(ak) godina smuljane od kičaste ljubavne ljige, zanatlijskog lutanja među žanrovima, prizemnog politikantstva i psovki koje su odavno izgubile svoju eksplozivni potencijal.
Možda to i jeste slika srpske (pop)kulture i ogledni primerak srpskog mejnstrim benda po principu – kakva vam je zemlja takav vam je i rokenrol, no, ako je sudeći po Minutu sa njom, stvari bi u prvoj godini svetske ekonomske krize mogle da pođu nabolje makar na kulturnom planu.
Ne da je ovo specijalno dobra ploča i nekakav preporod odavno zalutalog benda, ali ipak, na njoj nema pesama tipa Avionu, slomiću ti krila, nema impotentnih obrada rokenrol hitova sa trulog zapada, nema politike. Bora je proživeo prilično traumatičnu porodičnu tragediju i njegova potraga za ljubavlju posle smrti je dosledno, dnevnički dokumentovana na ovoj ploči.
Muzički, ovo je staromodno ali uglavnom zdravo. Najveći problem je svakako pitanje zašto bi iko želeo da sluša iz treće ruke prepričani Rainbow (Krilati pegazi') ili Garyja Moorea (naslovna pesma), no nema sumnje da produkcijski, aranžmanski i izvođački, Čorba na ovoj ploči deluje ubedljivo. Manje cinični slušalac će možda i osetiti emociju slušajući klavirsku baladu Bože, koliko je volim a Radiću šta god hoću je, ako se kriterijum malo spusti, sasvim prihvatljiva kao podloga za šutku.
Dakle, solidno podgrejana ako već ne sasvim sveža muzika koja će leći ljubiteljima studijskih muzičara i Nevernih Beba. Međutim, čak i ako sebe nalazite u ovoj kategoriji, ostaje tu još jedna teška prepreka do željenog užitka: tekstovi.
Bora je vrlo pristojan interpretator svojih pesama, ima mašte i ume da odglumi gde treba, a na ovoj ploči piše o zaista svežim ljubavnim ranama, nadama i razočarenjima, ali njegovi tekstovi se, avaj, kreću u uskom prostoru između najkičastije ljige (refren Krilatih pegaza je naprosto šokantan, kao nekakva parodija na power metal) i najbanalnijih rima ikad.
Borina kompulzivna potreba za rimovanjem na prvu loptu čini da svega par stihova prve pesme nateraju slušaoca da ostatak albuma sluša nagađajući koju će se reč pojaviti na kraju sledećeg stiha i da, avaj bude u pravu u 80% slučajeva. Ne znam da li se može dovoljno naglasiti koliko ova banalna, do vulgarnosti trivijalizovana lirika snižava kvalitet slušalačkog iskustva. Linija između narodske jednostavnosti i idiotske monomanije je tanka a Bora ju je odavno prešao pa čak ni patetične političke aluzije u Moj jenki going hom ne mogu da iznerviraju koliko stihovi tipa "Život je bio teška boljka, bio sam zatvoren kao školjka".
Sve u svemu? Ovaj album svakako ne bih preslušao do kraja da nisam za to plaćen, ali, posle barem desetak puta relativno sam prijatno iznenađen da nisam završio izranjavan i u ludnici. Ako taj prestanak pretnje po fizičko i duševno zdravlje nacije najavljuje bolje dane za srpski rokenrol onda i ovaj prikaz treba čitati kao pozitivan i optimističan.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
1.5v (gost)
| 27.02.2009. 13.12.47
laka meta, malo rastojanje i nezni uros. dirljivo
-
Arf (gost)
| 27.02.2009. 13.13.37
Odgovarajuca ocijena. jedino je moglo bez epizode sa CD prodavacicom i meni neocekivanog i nevjerovatnog samoreklamiranja sa "naš najrenomiraniji onlajn medij". Sinko pusti da to drugi za vas kazu. Evo recimo ja - Popboks je nas renomirani onlajn medij.
-
Jovan Ristić (gost)
| 27.02.2009. 13.26.41
Urođe, uradio si domaći zadatak pošteno. Čak sam i suzu pustio ;-)
-
pekar lekar (gost)
| 27.02.2009. 13.38.12
lepo je kad kriticarskom poslu covek pridje bez predrasuda i open minded stobirekoenglez.
-
dead kennedys (gost)
| 27.02.2009. 15.05.09
Krajem sedamdesetih
dvadesetog veka
bilo je u meni
nesto od coveka
Ja sam davno mrtav
jos od onog dana
nas troje u sobi
i moja sahrana
I uvek svecano obecam
a znam da lazem u sebi
da cu prestati da se secam
ovo je poslednja pesma o tebi
Ujed za dusu
u grlu knedla
jednom zauvek
bacen sa sedla
Izgleda da sam
uzalud stario
nista od snova
nisam ostvario
I uvek svecano obecam
a znam da lazem u sebi
da cu prestati da se secam
ovo je poslednja pesma o tebi
Zivim zbog drugih
meni je svejedno
posle tebe potop
nista nije vredno
Podmuklo zaboli
kao kvarni zubi
istina je da se
samo jednom ljubi
I uvek svecano obecam
a znam da lazem u sebi
da cu prestati da se secam
ovo je poslednja pesma o tebi.
-
Ljaveljase (gost)
| 27.02.2009. 23.47.48
Po datoj oceni, ispade da je Bora tu negde na nivou Morrisseya. Sta jos reci... Shame is the name, popboks.
-
pa po datim ocenama bi se zakljucilo (gost)
| 28.02.2009. 00.51.45
da je 5 najboljih albuma u poslednjih 5 godina izislo na srpskoj (novoj) sceni.
-
dosadnjakovic (gost)
| 28.02.2009. 09.18.54
samo niste trebali Morrisseyja da dirate, sve ostalo moze da se "kolje". eh, ta indie elita. kad ce poceti da zive na planeti Zemlji?
-
4210 (gost)
| 28.02.2009. 09.56.13
zar ne bi trebalo da jednostavno ne pishemo komentare na ovo.. bilo bi lepo da postoji jedno mesto na kojem ovaj starac ne bi dobijao paznju
-
Arf (gost)
| 28.02.2009. 11.42.18
Bice da je Mozer na nivou Bore?!
-
klika (gost)
| 28.02.2009. 15.33.48
moz treba da snimi album "minut sa njim"
-
mozer je... (gost)
| 28.02.2009. 17.55.26
...veci rasista od bore
-
stile (gost)
| 03.05.2009. 16.35.29
meni je novi album od čorbe super
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.