Druge boje

Mogli bismo to nazvati odocnelim stokholmskim sindromom, mogli bismo to podvesti pod krilaticu „sličan se sličnom raduje“, mogli bismo to predstaviti i kao upliv geopolitičkog stanja stvari u sferu intimnog i emotivnog na planu nacije, ali ljubav većine žitelja Srbije prema Turskoj i turskom je ponovo probuđena i cveta i cveta. Barem na uzorku očaranosti ovdašnjih civila turskim notama i njihovim viđenjem TV sapunica (koje jesu evolutivni korak napred u odnosu na latinio preteče, ali i dalje jesu trivijalne tvorevine upitnog iole šireg značaja). Za one koji gledaju i preko zabata viđenog za plodove turskih TV magova i/ili čari bliske nam turske kuhinje, tu je, recimo, proza Orhana Pamuka, turskog pisca evropskog pedigrea i potpuno zaslužene svetske slave.

Beogradska Geopoetika, Pamukov verni izdavač, nedavno nam je ponudila i kompleksnu i izrazito sadržajnu dokumentarističku prozu Orhana Pamuka. Među koricama izdanja Druge boje kriju su mnogobrojni eseji, reportaže, pozdravne reči i zahvalnice sročene u raznoraznim prigodama, kao i izdašni intervju dat časopisu Paris Review i jedna priča (Gledanje kroz prozor). Za poštovaoce Pamukovog dela ovo jeste kapitalno delo, a novopridošlima u redove njegovih poklonika može da podsluži kao dragocen vodič kroz doživljaj sveta, pisane reči i umetnosti u širem smislu tog pojma ovog izvanrednog pisca.

Pamuk se u Drugim bojama osvrće na godine  detinjstva i mladosti, formativne uticaje (tu su eseji koji se tiču njegove uznetosti pojedinačnim delima Dostojevskog, Nabokova, Vargasa Ljose, Kamija, Lorensa Sterna, Berrnharda, Igoa, Ruždija..), osvrta na domen ličnog i porodičnog (tekst o odnosu sa kćerkom, recimo); mnoge stranice se odnose na lepote i značaj istanbulskih i turskih tooponima, a Pamuk ovde ni ne preza od polemike sa akutnim boljkama vazda raspolućenog turskog društva, otvoreno govoreći , između ostalog, i o sudskom procesu koji je otadžbina povela protiv njega zbog javnog govora o genocidu nad osmanskim Jermenima.

Naravno, povrh svega ovo je proza u slavu pisane reči i njene neprolazne važnosti za lični razvoj i spokoj i za civilizaciju u celini, a Pamuk se svesvrdno potrudio i da predoči vlastito viđenje pisanje u mnogim i mnogoznačnim domenima – ovde on pruža refleksivnu prozu na temu svrhe pisanje, značaja pisanja za dobrobit nacije i društva kojimapisac, opredelivši se za stvaranje na određenom jeziku i izvesnom društveno-kulturološkom kontekstu, hteo-ne hteo, ipak neporecivo pripada. Pamuk je ovde takođe usredsređen i na sam čin i proces pisanja i stvaranja, istovremeno, prateći kako slova nagrizaju i prekrivaju belinu stvarnog ili fiktivnog papira, ostajući zapitan nad smislom i porivima za takvo delanje koje, kako vreme protiče, dopire do sve manje i manje toga gladnih duša. Tako on prilikom besede u čast boravka i predstavljanja svog romana Sneg u Franfurktu priznaje sledeće – „Umetnost pisanja romana me je naučila da će nas sposobnost da sa drugima podelimo svoj stid koji želimo da sačuvamo kao tajnu učiniti slobodnim.“

Druge boje jesu vanserijsko izdanje, istinski dragoceno štivo za tu sve malobrojniju manjinu, a izvesna seta koja prosto probija iz Pamukovih opservacija o svetu koji, između svih ostalih pošasti, nevolja i gluposti, srlja i ka novom vidu nepismenosti naprosto očarava. Barem one čitanju vične i odane, one od Pamukove sabraće po ljubavi.