Sve poharano, sve spaljeno

Srpski izdavač (beogradska Booka) je ovu zbirku priču zakitio i pojašnjenjenjem „zbirka briljantnih priča naslednika Hemingveja, Karvera i Bukovskog“. Istina je, uticaji ta tri (a posebno drugopomenutog) velikana je osetan u Tauerovoj prozi, ali tom nizu valja dodati još par imena, a pre svih kod nas ne toliko zastupljene Erskin Koldvel i Fleneri O' Konor. Koldvelova mizantropija u najdiskretnijem nagoveštaju i osećaj za detalj, kao i suptilna ironija O'Konorove koju smo voleli u pričama (recimo, iz maestralne zbirke Teško je naći dobrog čoveka) prisutna je i u prozi Velsa Tauera (Wells Tower), predstavljenoj u okviru ove priče. 

Ovo je prvo izdanje Tauerove proze na srpski jezik i svakako je dobar potez što se izdavač odlučio za integralnu verziju zbirke, jer Tauer (1973), budući pisac svog vremena, među koricama ove knjige pruža i zajednički sadržatelj u vidu izopštenosti i samoizolacije kao ključnih motiva u svakoj od priča. Junaci Velsovih priča su ne toliko značajni civili, vlasnici tihih i samim tim vazda ugroženih egzistencija, a pozicija sitnog šrafa ih svakako zadržava na poziciji bez suštinskog manevarskog prostora.

Sve priče unutar zbirke Sve poharano, sve spaljeno (u prevodu Zorana Trklje i Ljiljane Bubalo) ujedinjuje upravo ta dislociranost (tačnije, lični osećaj dislociranosti) glavnih junaka. Tauer ih nam predočava i dopušta nam da ih pratimo baš u trenutku kada im društvena uloga usudom ili sticajem okolnosti biva oduzeta; naravno ta je uloga isprva bila nametnuta, da bi potom bila prigrljena kao zdravorazumski izbor, fatum od koga se ne može uteći prostim činom volje,  te kao i dobrovoljna kota sa koje se osmatra i sa koje se uzmiče pred svetom koji ne oprašta onima lišenima značaja. Tauer se stoga ciljano zadržava unutar kruga stvarnosnog i onda, sasvim prirodno, dobro poznatog skrajnutim plebejcima koji se  late njegove knjige.

Sve priče su zanimljive i uspele, nema spora da je autor dosta brusio napisano i da je baš svakoj stranici pristupio sa dosta promišljenosti i ambicije, ali se kao najpotpunije i najintrigantnije doimaju priče Divlja Amerika, Kroz dolinu, Vrata u tvom oku, Pokretači važnih strujanja i Leopard. U svakoj od njih Tauer ekonomičnim i željenoj nijansi emocije koje prožimaju svaku od ovih priča pažljivo odmerenim jezikom poentira, uspevajući da, čvrsto držeći se poetike stvarnosnog i iskrenog, kroz priču o kosini ili napuklini u dinamici porodičnih, rođačkih, supružničkih ili prijateljskih odnosa, kaže i dovoljno toga mudrog (i katkad urnebesno duhovitog) o neveselom stanju stvari na planu emocionalnog razvoja čoveka danas.

Pomalo disonanatan utisak ostavlja završna i naslovna priča smeštena u svet vikinških osvajanja i zuluma, a koja možda i predstavlja uvid i autorove nove fascinacije. Ipak, i ova priča stupa u saglasje sa prethodnicama joj, pre svega kroz insistiranje na emotivnoj prizmi kao viziru kroz koji je moguće sagledati i širu sliku. Ova priča se izdvaja po tome što se autor jedino u njoj odlučio za zaokruženu naraciju, dok se u slučaju svih ostalih (naravno, svesno) zadržao tek na isečku iz jednog obično-neobičnog dana, dela dana ili kraćeg perioda u životima junaka koje je smestio u svoj fokus.

Tauerova zbirka na ovom uzorku pokazuje da je reč o pripovedaču vanserijskog talenta, ali istovremeno i jasno svedoči o daru koji je očigledno prošao dug put ozbiljnog, sistematskog i organizovanog klesanja, a upravo to dobre autore sa srećnijih adresa brzopotezno izdavaja u odnosu na svakog dana narastajuće horde ovdašnjih samoformiranih ljudi od pera, a zapravo mahom u vlastitu, a upitnu genijalnost silno zagledanih znaiša. Od viška sampouzdanja barem u književnosti slaba vajde, jer dar se neguje a veštinom se (polagano) ovladava.