Karta i teritorija

I, eto, kucnuo je čas da i mi posvedočimo šta nam je ovog puta, u ovoj stvaralačkoj epizodi izlaska iz sveta te kratke maštarije pred sud javnosti priredio osvedočeni individualac Mišel Uelbek. Za početak, potvrda za one slabe na njegov autorski rukopis – i njegov najnoviji roman naprosto ječi od subverzivnosti i mizantropije. Tako Mišel Uelbek još jednom, i u slučaju ovog dela, ostaje veran prevashodno sebi i svojoj stvaralačkoj naravi. Što je, samo po sebi, već dovoljan argument da se prihvatimo ovog štiva.

U romanu Karta i teritorija (prevela Ivana Misirlić, a objavio beogradski Plato) Uelbek na prvom mestu nastoji da problematizuje odnos umetnosti i sveta kao polaznog nadahnuća za umtnike i one koji toj časnoj, a maglovitoj tituli teže. Uelbek, naravno, i ocenu stanja stvari i, šire, potencijalnih krajnjih dometa umetnosti u današnjem svetu, boji skepsom i satiričnim tonom, a to su odrednice na koje nas je davnih dana navikao. Tako Uelbek i ovde previđa univezalna poimanja umetnosti i kreće od svog naglašenog (katkad i ekstremistički) individualističkog doživljaja sveta.

Karta i teritorija se prvenstveno da definisati kao künstelrroman, što će reći, roman o umetnosti. U fokusu Uelbekove pažnje ovde je umetnička praksa savremenog trenutka. Zaključci od kojih Uelbek u svojoj oceni kreće su dobro poznati i dosta široko prihvaćeni – umetnost današnjice je mahom označena suštinskom jalovošću, manje-više vešto prikrivenom bezidejnošću i na prvi pogled lako uočljivom samodovoljnošću, što je, u krajnjem zbiru, čini odrođenom od sveta kome se navodno obraća i od koga polazi. Uelbeku se što-šta da zameriti, posebno na planu društvenog opštenja, ali teško da iko može prevideti njegovo intelektualno poštenje, prevashodno oličeno u spremnosti da dekonstruiše i ubitačnoj poruzi izloži i samoga sebe, vlastiti lik i delo. 

Otud u ovom romanu i sam Uelbek glavom i bradom. Glasno i jasno optužujući svet umetnika i pratećih satelita za pogubni solipsizam, Uelbek u isti koš smešta i sebe. Uelbek koga srećemo na stranicama romana Karta i teritorija zapravo je mešavina opšteg doživljaja Uelbeka kao bahatog i vazda sobom obuzetog provokatora, sa jedne,  i umornog stvaraoca koji, nameto da piše, dane gubi u samoprepisanoj dugoj rehabilitaciji od sveta i književnosti i borbi protiv jake vezanosti za suhomesnate proizvode, sa druge strane. 

Satira koja bitno određuje dominantni ton ovog romana skladno, ruku pod ruku, ide sa prepoznatljivim Uelbekovim porivom da uvek i svugde posegne za subverzijom kao najubojitim oružjem u borbi protiv sveta koji mu nikako nije po volji, a u ovom konkretnom slučaju i protiv samoga sebe i društvene uloge koju je manje-više dragovoljno prihvatio i koju igra godinama unazad. I to nije sve, u poslednjoj trećini ovog romana Uelbek pokazue spremnost da ode i korak dalje u odnosu na samoga sebe i konkurenciju – taj segment, koji je ponajpre mimetski obojena posveta simenonovskim detaljističkim detektivskim misterijama, donosi nam detaljnu istragu zverskog ubistva samog Uelbeka, a potom i prizore ukopa i detalje testamenta!

Posmatrano unutar autorovog opusa Karta i teritorija lako može da ostavi utisak njegovog najmanje nadahnutog rada dosad, ali kao samosvojno delo pleni svojom višeznačnošću, a Uelbek, koji, sada je to posve potvrđeno, sebe doživljava pre kao procenitelja neveselog usuda civilizacije koja već poduže tavori nego pripovedača u klasičnom doživljaju tog pojma, se ponovo pokazuje kadrim da stare i nove čitaoce očara svojom intelektualnom hrabrošću i istrajavanju na provokaciji koja nikako nije samoj sebi svrha i smisao.