Vizuelni slatkiš

Jednostavna i pomalo misteriozna priča (oscilirajućeg kvaliteta) u centar pažnje postavlja energičnu i simpatičnu Ling Xiaoyu, uvek u pratnji verne ženke pande, i preslatku Alisu Boskonovitch, koja iza ekscentričnog i provokativnog kostima skriva arsenal tajni. One su vrbovane kao špijuni od strane seksipilnih i smrtnosnih sestara Anne i Nine Williams koje rade kao agenti konkurentnih kompanija - G Corporation i Mishima Zaibatsu. Čelnici ovih konglomerata, krvno zavađeni otac i sin Kazuya Mishima i Jin Kazama, iz određenih razloga žele da se dočepaju suicidnog Shina Kamiye koji je jedini preživeo incident u srednjoj školi Mishima Polytechnic. Tinejdžerska avantura u kojoj dvojica tajkuna povlače konce vodi ka neočekivanom preokretu, koji uključuje i trećeg moćnika iz senke i čiji će identitet ljubitelji igre garantovano pogoditi.

Scenarista Dai Sato (Eikyuu Kazoku, Cowboy Bebop, Ergo Proxy, Freedom, Norageki!) izjavio je da mu je data kreativna sloboda i da je želeo da napiše scenario kojim će izvorni materijal približiti široj publici, što mu donekle i polazi za rukom. Međutim, povremeno se stiče utisak da je njegova ideja preambiciozna, odnosno da bi sve mnogo bolje funkcionisalo u formi makar polusezonskog TV serijala. Uprkos klišeima u narativu i stereotipima u karakterizaciji, on ipak uspeva da osmisli uzbudljivu i zabavnu akcionu fantaziju sa elementima naučne fantastike, a da žustrim ritmom odvijanja radnje odvuče pažnju gledalaca od rupa u zapletu. Odluka da se usredsredi samo na nekolicinu likova (i suptilno komičan kameo-nastup Leea Chaolana) pokazala se kao ispravna, jer bi uvođenjem svih članova pozamašne ekipe (od četrdesetak boraca!) nastao haos u kome se ne bi znalo ni ko pije (tj. bije), a ko plaća. Najveći kamen spoticanja za Sata jeste poslednja trećina u kojoj pokazuje sklonost ka preterivanju, pa je ona istovremeno apokaliptični spektakl epskih razmera i "sirasta" melodrama koja sadrži deus ex rešenje, tako da liči na poglavlje koje pripada nekoj drugoj obimnoj celini. Za sladunjavim dvostrukim krajem nije bilo potrebe, ali kad već postoji, red je da bude spomenut.

I dok sadržina ne stoji čvrsto na zemlji, već poskakuje na levoj nozi, prezentacija je gotovo besprekorna. Fluidnost animacije je zadivljivujuća, bilo da je reč o majstorski koreografisanim scenama borbe (koje umeju da prkose zakonima fizike, ali su baš zato atraktivne) ili o segmentima u kojima se vode dijalozi, zahvaljujući prirodnosti pokreta, tj. govora tela, i izvanrednoj sinhronizaciji usana, što podrazumeva gledanje daleko superiornije verzije na japanskom jeziku.

Kaleidoskop boja, tekstura i specijalnih efekata, kao i minuciozno dizajnirani kostimi i pozadine, a naročito Annino skrovište u duhu tradicionalne arhitekture Japana, oduzimaju dah. Ironično, najimpresivniji je okršaj u problematičnoj završnici, koja mora da je inspirisana izvesnim delima Goa Nagaija. Muzika se može definisati kao raznovrsna, neretko bombastična i pogodna, tj. odlično uklopljena u raskošne slike. Visokim produkcijskim vrednostima, studio Digital Frontier može da stoji rame uz rame sa ostvarenjima koja potiču iz radionice Square Enixa (FF: Spirits Within, FFVII: Advent Children).

Nažalost, veličanstvena vizuelizacija nije uvek dovoljna da zamaskira sve nedostatke, a ukoliko su vaša očekivanja prevelika, postoji ogromna verovatnoća da će vam se oni učiniti još drastičnijim nego što zaista jesu. Tekken: Blood Vengeance je ukusan slatkiš za oko koji ne zahteva prevelik intelektualni angažman i koji je, ako zanemarimo mane, bliži uspešnijim prelascima borilačkih igara na film negoli onim koji bi eventualno mogli da prođu kao grešna zadovoljstva.