Sibir

Sibir, ovojesenji knjižarski hit u povoju i najnoviji roman Vladimira Kecmanovića, će za početak ponajpre razočarati Betoniste i njihove gorljive satelite. Sibir, u biti ljubavna priča, doduše sa lako i brzo uočljivom kosinom u odnosu na uvreženo poimanje tog pojma i literarnog žanra, daje mnogo manje povoda za ideološka nadmudrivanja i oštre prozivke (što, reklo bi se, i samom Kecmanoviću, dobro dođe za uzvratnu rafalnu paljbu) nego „problematični“ prethodnik Top je bio vreo. Ipak, povod za kavgu, pa bila ona i izlišna i često čist konstrukt i nimalo u vezi sa parametrima viđenim za literaturu i samim književnim dometima dela koje je predmet jalovog spora, je lako naći i kada ga suštinski nema.

Oni koji su dosta vremena utrošili da ospore Kecmanovićev dar i da minimalizuju njegovu (za ove prostore) inovativnu pripovednu tehniku, ali i pravo na namernu političku nekorektnost u doba navodne slobode i pluralističkog mišljenja i doživljaja sveta obično su kretali od ciljano uvredljive odrednice enter književnosti (time se Kecmanovićev minimalistički i namerno svedeni stil, oslonjen na mikro-izraz i ogoljeni diskurs, svodi na puku grafičko-štamparsku predstavu). Kada se doznalo da se sličnommetodom poslužio i neporecivi majstor Don Winslow u svom izvanrednom romanu Savages (uskoro nam sledi i ekranizacija u viđenju i dalje velikog Olivera Stona) smišljena je nova otrovna strelica u vidu odrednice (književni) telegrafista.

Bilo kako bilo, oni neopterećeni kopanjem što dubljih rovova između sumanutih i nesuvislim konstrukata Prve i Druge Srbije brzo su prepoznali zanimljiv i (u odnosu na unisonu gomilu neraznatljivu gomilu pripovedača i narodnih tribuna pod plaštovima književnika u pokušaju) osoben autorski glas Vladimira Kecmanovića. Poduže se čekalo na njegov novi roman, a pomalo je iznenađenje što se Kecmanović i ovaj put opredelio za istovetan stilski pristup prikazan u prethodnim romanima (Feliks i Top je bio vreo).

Mada, ako ćemo da budemo precizni, Sibir prvenstveno predstavlja idejni melanž ta dva romana, a tek onda biva posezanje za istom stilskom formulom. Od Feliksa Kecmanović preuzima okvir psihološke duo-drame u omeđenom prostoru i pod terertom vremena koje ističe, uz ponovno odavašnje počasti Čehovu kao velikom uzoru, dok iz baštine Topa... ovde zatičemo varijaciju na temu kriminala koji obeležava ratno, ali i dodatno definiše poratno doba.

A Sibir je na prvom mestu dosta ekstremno postavljena ljubavna priča, tačnije priča o ljubavi koja možda to ni ne može da bude imajući u vidu nevreme u kome se rađa. Kecmanović je ovde posegnuo za još uvek neistrošenom potentnošću stokholmskog sindroma kao pogonskog goriva atipične romanse. Policajac-kriminalac u zadatak dobiva da od osvete zbog očevih greha na nepoznatoj lokaciji na razmeđi Srbije i Hrvatske sačuva bahatu tajkunovu kći. Među njima se ubrzo javlja počudna vrsta vezanosti, pri čemu devojka od svog tišini i bivanju u senci sklonog čuvara dobija više razumevanja i bliskosti no od onih koji bi po prirodi stvari i krvne veze  trebalo to da joj obezbede. Naravno, time Kecmanović možda i svojevoljno svojim oponentima daje argumente za buduće napade, jer se kao upitan zahvat može predstaviti distribucija ključnog ženskog lika ove povesti.

Ono što je za neostrašćene civile daleko važnije, Sibir donosi uverljivu priču o evoluciji jednog začudnog i u startu nevoljnog odnosa, a Kecmanović nanovo, osim samokontrole u izrazu, pokazuje lakoću pripovedanja, te  zavidnu veštinu u postizanju željene atmosfere minimalnim pripovedačko-stilskim oruđima, kao i u diskretnom variranju ritma koji vodi do emotivno ubedljive završnice. Sibir je delo čiji su kvaliteti neosporni i koje se mirne duše može pohvaliti, posebno ako kao uverljivu izaberemo nadu da je Kecmanović ovde odabrao istu mustru kao svojevrstan predah pred rad na drugačijim i zamašnijim formama. Red je.