Nikita na bisovog bisa bis

Naslov originala: Colombiana
Scenario: Luc Besson i Robert Mark Kamen
Uloge: Zoe Saldana, Cliff Curtis, Jordi Molla, Michael Vartan, Lennie James, Amanda Sternberg
Žanr: hipertrofirani osvetnički 
Trajanje: 108 minuta
Proizvodnja: SAD/Francuska, 2011. 

Nikita (iz filma La Femme Nikita Luca Bessona) je ubrzo po premijerenim prikazivanjima postala opšte dobro. Neki bi to, po srpskim, prosto brandom nazvali. Tako smo junakinju ovog odlične pofrancužene varijacije na anglosaksonske noir obrasce i preteče videli u mnogo izvođenja. Veliki John Badham se nije pokazao američkom verzijom (a ni Bridget Fonda nije blistala sjajem tadašnje Bessonove muze Anne Parillaud), bilo je i pokušaja da se priča Nikite prevede u B-C američki filmski milje, te otud i naslovi poput The Silencer i/ili Crazy Joe, a nakon uspelog prevođenja na jezik televizijskog izraza sa kultnom serijom devedesetih sa Petom Wilson, sada smo u prilici da uživamo i u kosookoj i veoma skočnoj varijanti Nikite u liku Michelle Yeoh u seriji koja uspešno krcka drugu sezonu na kablovskom programu CW.

Ipak, mora da se zna ko je bio prvi i ko u moralno-kreativnom pogledu polaže tapiju, tj. pravo preče eksploatacije.. Bilo je samo pitanje trenutka kada će Besson odlučiti da ispovrne (i ovu) staru formulu, te nam je kraj minulog leta doneo film Colombiana koji i na planu zapleta i i ključnog pristupa žanrovskim obrascima dosta duguje onome čime se Besson svojevremeno preporučio u prvobitnoj Nikiti. Više od dve decenije docnije, Luc Besson i njegov stalni saradnik iz ove amerikanizovane faze Robert Mark Kamen su posegnuli za remiksovanjem stare Nikite u novim produkciono-stilskim okolnostima. I tako je nastala Colombiana.

Srećom, autori Colombiane ni ne pokušavaju da prikriju derivativnu bit ovog ostvarenja, te je kada se premosti taj prvi i udarni utisak krupnih i suštinskih podudarnosti ta dva dela, lako izvodljivo pozabaviti se dometima Colombiane i po drugim aspektima. A Colombiana je sasvim korektno čedo svog autorskog dvojca i dosta dobro se drži u kontekstu njihove ponude brzpoteznih hipertrofiranih akcijaša. Mada, mora se reći da vidno zaostaje za gotovo maestralnim filmom 96 sati sa Neesonom, dok je, par klasa, iznad prilično traljavog Iz Pariza sa ljubavlju sa Travoltom od pre par leta.

A upravo to srednjačenje predstavlja samu srž ovog projekta. Colombiana je bučan i krajnje jednostavan repertoarski film koji se bez imalo prenemaganja preporučuje upravo ljubiteljima namerno simplifikovanih i nasilnih akcionih spektakala srednjeg dometa sa dosta diskretnim udelom CGI ukrasa. Ovo je pravolinijski osvetnički film bez mnogo nepoznatih, a čiji autori vidno sladostrasno i opušteno aproprijiraju zahvate preteča, uz dužno poštovanje žanra i pretpostavljenog ukusa ciljane publike.

Kako je ovo Bessonova produkcija, nije moglo da prođe bez parkour vratolomija, ovog puta po kaskadnim favelama filmske Bogote (a na sarodni meksičkim lokacijama). Nakon toga sledi nekoliko efektno isceniranih akcionih sekvenci i prikaza egzekucija iza kojih stoji nesustrašiva i vatrena Zoe Saldana (zasad najpoznatija kao „plavojka“ iz Avatara). Besson i Kamen ne smatraju nepohodnim da noseći lik dodatno psihološki senče, verujući da je poriv za osvetom nad onima koje Saldanin lik smatra iole odgovornim za pogubljenje svojih roditelja i rođaka dovoljno učinkovito pogonsko gorivo, te se ostatak odnosa naprosto nalazi u dosta očiglednoj i doslednoj copy-paste relaciji naspram viđenog u Bessonooj polaznoj Nikiti. Tako Saldanin odnos prema stricu je presikan odnos Nikite i mentora joj (tumačio ga je Tcheky Karyo), dok se slična ocena može, bez puno razmišljanja, izreći za odnos prema vidno pasiviziranom liku momku do ušiju zaljubljenog u Nikitu/Comobianu koji malo toga zna o predmetu svoje facinacije.

Ako nema finesa i suptilnosti u dramaturškom poliranju likova i njihovih odnosa, ako stoji da je je zaplet stotinu puta viđen, tu je barem zadovoljavajuće izvedena i dosta spektakularna , a uglavnom veristički postavljena akcija, kao i primerena gluma Saldane i ostalih l u ovom filmu koji pokazuje da konfekcija na planu filma još uvek ima smisla. Naravno, ako pričamo o iole profesionalnim kinematografijama i njihovim plodovima.