Ispod stola – Najljepše antikorupcijske priče

Da počnemo sa osvrtom na dve neminovnosti. Iako svako malo varniči, iako se počesto (ili prečesto) srdimo jedni na druge, takav nam fatum da smo komšijski upućeni da se ogledamo jedni  u druge. Mi ovde u Srbiji i susedi u Hrvatskoj. Kao druga neizbežnost tu je sada sasvim osoben mikrokosmos NVO/NGO  sektora. U načelu on  je dobrodošao kao korektiv vlasti koja se tek uči istinskoj demokratiji i koju svakako valja uprizoriti, mada tu i tamo, katkad zbog odsustva takta, katkad zbog samodovoljnosti, histeričnih ispada i/ili elitizma NVO/NGO  vedeta znamo da ih doživimo kao ne baš dobronamerna smetala.

Sabiranjem te dve neumitnosti, a i suočeni sa još jednim argumentom u prilog tezi koja veli da se sličan sličnom raduje dolazimo do sasvim zgodne zbirke priča Ispod stola – najljepše antikorupcijske priče (izdanje tamošnje-ovdašnjeg VBZ-a). Reč je o zbirci među čijim koricama se nalaze priče deset potvrđenih hrvatskih autora (koje mahom dosta dobro poznaje i srpsko čitateljstvo) i pet priča koje su nagrađene na konkursu koji su združenim snagama organizovali hrvatska ispostava Transperency International-a i VBZ u svojstvu medijatora i krajnjeg izdavača.

Naravno, čim je reč o petnaest autora različitih poetika i postignuća, sva je prilika da će se na ovih dve stotine stranica naći dosta toga raznorodnog. Srećom, na strani ovog književno-društvenoaktivističkog poduhvata (i svojevrsne smislene provokacije koja se usresređuje na korupciju kao opak teret, uvrežene naviku, a suštinski, u čisto etičkom smislu, golem greh) su dve činjenice. Naime, očigledno je da su pozvano-odabrani autori imali odrešene ruke da odaberu književno ruho za pojam korupcije koji im u literarnom smislu najviše odgovara. Osim toga, ova zbirka, gledano po isključivo književnim aršinima, pruža sasvim dovoljno razloga za pohvalu i iskrenu preporuku za čitanje.

Što se tiče već afirmisanih autora, svako je, kao što je već pomenuto, ostao veran vlastitom rukopisu i doživljaju književnosti (a samim tim i sveta, naravno), te tu nema puno iznenađenja, ali svakako ima zgodnih izazova za dobronamernog čitaoca. Zoran Ferić je , tako, ponovo demonstrirao smirenu i sada već sasvim rafiniranu prozu, odlučivši se za pogled u (SFRJ) retrovizor. Ivana Simić Bodrožić se opredelila za gorko-slatko intimističko-detaljističku crticu iz prepoznatljive svakodnevice. Ivica Đikić je u dosta ekonomičnom izdanju ukombinovao dokumentarističku prozu i introspektivno gledište, na desetak stranica stvorivši istinsku dramu jedne egzistencije u rascepu i bez mnogo izgleda za spas. Olja Savičević Ivančević i Jurica Pavičević detektuju izvorište korupcionaškog ponašanja unutar strukture same porodice (a može se ustvrditi da Jurica Pavličić i Julijana Matanović ovde pružaju najintrigantniju, najzreliju i najslojevitiju prozu), dok Tena Štivičić, poput pomenute Olje Savičević Ivančević, svoju priču o korupciji kao usudu i/ili izboru obogaćuje i motivom za tradicionalistički ustrojena društva (poput hrvatskog ili našeg, srpskog) netipičnih spojeva i udruživanja iz domena drugosti i različitosti. Edo Popvić se opredelio za brzopoteznu poentu koja govori da korupcija ima dosta lica, ali i začudnih ( i teško spoznatljivih) motivacijskih izvorišta, dok je Ivan Vidić odabrao satiričan pristup nametnutoj temi.

Sasvim prirodno, priče autora koji su, po odluci žirija, najbolje pokazali na narečenom konkursu u kvalitativnom smislu zaostaju za postignućima viđenijh autora okupljenih ovom prilikom. Najbolje su se pokazali Ksenija Kušec i Jadranko Pušić, a vrlo verovatno je da pokriće za uspeh njihovih doprinosa ovde treba potražiti u dosta veštom baratanju naglašeno ličnim pristupima temi koja je ovde u žiži. Zadovoljava i priča Nenada Dragaša koju donekle obogaljuje to što autor pomalo netaktično hrli ka upadljivoj poenti na zadatu temu., a to je i osnovna manjkavost pripovedaka Andree Žigić Dolenec i  Darka Šeparovića. Poseno upada u oči netaktičnost poslednjepomenutog koji ne uspeva da odoli zovu prvolinijaške didaktičnosti sa previše brzo i lako uočljim naravoučenijim.

Međutim, kako se i pisanje, pout svakog drugog zanata uostalom, uči i potrebno je vreme da se ovlada osnovnim uzusima pripovedanja, prisustvo priča zasad neafirmisanih autora svakako nije lišeno smisla i pokrića. Ovaj zahvat je zbirci, ali i čitavoj priči oko konkursa čiji je krajnji ishod Ispod stola, pružio i oreol utemeljenosti u svesti civila koje retko ko šta pita. A tu je i argument uvek, pa i individualistički postavljenoj književnosti, dobrodošao argument uvođenja u posao.

U krajnjem zbiru, Ispod stola stoji kao nesumnjivo uspeo eksperiment i književna tvorevina koja je, Bogu hvala, u puristički shvaćenom literarnom vidu nadrasla polazne okvire o kojima je bilo reči na početku ovog prikaza.