Ljubav traje tri godine

Druga polovina minulog leta donela nam je priliku za susret sa srpskim prevodom jednog od ranijih dela počestog beogradskog gosta i ovde rado čitanog i sa puno razloga uvažavanog Frederika Begbedea. Sada je pred nama (ponovo u izdanju beogradske Booke, a ovaj put u prevodu Vladimira D. Jankovića) njegov roman prvobitno na matičnom tržištu objavljen još 1997. godine. Naravno, baš kao i kada govorimo o njegovim ostalim delima, odrednicu 'roman' treba uzeti sa dosta rezerve i kada je u pitanju Ljubav traje tri godine.

Za one upućene (a sudeći po odjeku, tiražima i pravoj maloj euforiji koju je izazvalo poslednje gostovanje Begbedea u srpskoj prestonici) u njegov opus Ljubav traje tri godine, sasvim prirodno, ne donosi ništa novo. Ovo je ranije izdanje Begbedea kakvog poznajemo i sa svim adutima zbog kog i poštujemo. Naravno, godine su donele i više pripovedačkog samopuzdanja, baš kao i više povoda za (u njegovom slučaju neizostavno urnebesnu, lucidnu, a opet posve učinkovitu) autoreferentnost i srpdnju sa mnogo čime uivreženim, ako ne i kanonizovanim.

U slučaju romana (sa prelivom dokumentarističke proze i parodijom osnažene studije iz  popularne psihologije) Ljubav traje tri godine predmet ostrašćene sprdnje je ljubav (pa i brak) i njena teško poreciva vremenska oročenost. Begbede, tada negde na početku opipljive i relevantne književne karijere, odlučio se da, nošen ličnim primerom, odnosno sopstvenim ljubavno-bračnim brodolomom, preispita validnost opšte prihvaćenih postavki o monogamiji i/ili braku. Sasvim očekivano, malo toga mu je sveto; tako na stranicama ove knjige pratimo njegovu vrtoglavu, višeznačnu, žučnu, nadahnutu i zabavnu polemiku sa društvom (na šta ukazuje i citat iz uvoda u ovaj prikaz), ali i sa samim sobom i sistemom vrednosti koji nije sam sročio, ali koji  je manje-više dragovoljno prihvatio i proživljavao u te prve tri decenije svog života.

Iako je reč o ranijem uzorku, njegov pripovedački dar je evidentan, a njegova umešnost da balansira na samoj razmeđi dokumentarne proze i lepe književnosti (što je zahvat koji će primeniti i kasnije, u slučaju Francuskog romana, recimo) je sasvim neupitna. Šta više, Begbedeovom pripovedačkom šarmu je zbilja nemoguće odoleti, jer on ovde uspeva da, pri tom ostajući u okviru čisto literarnih vrednosti, posegne i znalački u ovu priču inkorporira čitav raspon misaonih obrazaca. Ima tu i obilja narečene autoreferentnosti, uvek u pratnji efektne autoironije,  baš kao i lahoraste mizantropije, ali i kulturološkog autorasizma (u delovima kada bez imalo premišljanja daje za pravo ostatku sveta koji Francuze vidi kao naciju frivolnih vetropira, bonivana kojima nema pomoći i kojima je preljubništvo stalna boljka, često i urođena falinka, ali počesto i sam razlog postojanja).

U samo sto pedeset stranica ove knjige autor uspeva da predoči genezu i raspad jednog ljubavnog trougla (nakon što glavnog junaka supruga ostavi jer je saznala za njegovo neverstvo, on pada u egzistencijalno-zdravstvenu krizu jer pati zato što je kao razveden ljubavnici manje privlačan izbor, a sve više smetnja), proces evolucije marketinškog maga u pisca sa punim osnovom, ali i da ukaže na (po njemu) potpuno pogrešne postavke na kojima počiva zapadna hrišćanska civilizacija.

Begbede često i, čini se, svesno stavlja znak jednakosti između ljubavi braka, ostrvljuje se na samu instituciju ljubavi, otvoreno priznajući da argumentaciju za takav stav iznalazi isključivo u vlastitim neuspesima, ali se mora priznati da mu polazi za rukom da, ulazeći u beskrajne polemike sa vlastitim i nedostacima svog vaspitanja, stvori kvalitetnu, rečitu i privlačnu prozu po meri vremena na čije uslovnosti tako žustro kidiše.