Metro 2033

Nezaustavljivoj poplavi pop-kulturnih fenomena raznoraznih priroda, svrha i značaja pridružila se i vazda teško spoznatljiva i osobena Rusija. Na književnom planu posle Borisa Akunjina koji je uneo pravu malu revoluciju u domen detektivske književnosti, iz bratske Rusije nam stiže još jedan primamljiv doprinos – diptih Dmitrija Guhovskog Metro 2033 i Metro 2034. Tako se Gluhovski, poput Akunjina, oprobava u književnim žanrovima ne toliko tipičnim za rusko jezičko podneblje; dok se Akunjin posvetio načinima da prilagodi obrasce kriminalističkog žanra i prevede ih u naglašeno ruski istorijsko-ideološko-sociološko-književni kontekst, Gluhovski inspiraciju pronalazi u nasleđu anglosaksonske književnosti koja se tiče postapokalipse i srodnih i pratećih užasa.

Ovo dvoknjižje predstavlja pop-kulturni fenomen jer je Metro 2033 zapravo knjiško/knjižarsko ovaploćenje besplatnog internet romana  koji je objavljivan u nastavcima. Nakon „papirnate“ inkarnacije Metro 2033 postaje ogroman hit  širom Rusije, a ubrzo su usledili prevodi na viđenije svetske jezike. Video-igra nadahnuta svetom prikazanim u ovom romanu već je potvrđeni hit, a kako se filmadžijski aukcioni rat za autorska prava bliži finišu i konačnoj odluci, sva je prilika da nas uskoro očekuje i  raskošna ekranizacija.

A upravo će filmski medij biti pravo ruho za ovu priču. Metro 2033 (u prevodu Snežane Kondić) jeste delo mladog književnika (Gluhovski ima 32 godine) očigledno zaljubljenog i verziranog za filmove sa dominantnom temom apokalipse. U skladu sa polaznim nadahnućima su i opšti ton i ritam priče, krcate događajima, preokretima i akcionim segmentima. Gluhovski u ovom slučaju nudi pravi primer zdrave književnosti za filmofile, te ne čude ni popularnost u online inkarnaciji, ni potonje oduševljenje publike kada je Metro 2033 dobio tradicionalno knjiško pakovanje. To ushićenje je sasvim prirodna reakcija na ovako koncipiran izazov, pre svega iz dva razloga – film jeste najpopulističkiji od svih umetnosti, a Gluhovski je ovde (a što ga nanovo dovodi u analogiju sa Akunjinom) ruskoj čitalačkoj publici ponudio komunikativnu književnost izraslu pod upadljiviom zapadnjačkim uticajem.

Na planu narativa, Metro 2033 je priča o životu u Moskvi bliske budućnosti– grad je uništen usled nuklearne katastrofe, ruševinama i novonastalim bespućima gospodare raznorazne zlokobne nemani, a preostali ljudi su saterani u metro. Tamo žive i bore se podeljeni u mikro-gradove (pa čak i mikro-države) sa zasebnim i često sukobljenim ideologijama i ustrojstvima. Mladić Artem biva pozvan od strane jednog od neustrašivih lovaca/stalkera da mu pomogne i probije se do gotovo mitskog (zapravo možda i nepostojećeg) grada Polisa u kom se krije varljiva slamka spasa za preživele u metrou, a sve to uoči sve izvesnije, nove najezde vampira, mutanata i sličnih na preživele ljude. Artem se, vođen razumom teško spoznatljivim instinktom, zapućuje prema Polisu, nošen nepoznatim porivima i u potpunosti nesvestan opasnosti, a i moguće zaludnosti tog pohoda. Na tom putu biće prinuđen da se bori i beži pred raznim užasima, ali i da spozna čitav brevijar društvenih grupacija tog podzemnog sveta – od starozavetnih revolucionara, recikliranih komunista, prevaranata i mešetara svih vrsta, satanista, nacista, samozatomljenih intelektualaca, ruskih samuraja postapokapitične ere, prokazanih, sektaša...

Dok Boris Akunjin nastoji (i uspeva) da uzuse visoke literature izmiri sa uslovnostima žanrovske književnosti, njegov zemljak Gluhovski dosta konsekventno stvara književnost sasvim u saglasnosti i datostima anglosaksonske književnosti tog usmerenja. Njegova naracija je veoma pregledna i ujednačenog ritma, a na bezmalo 450 stranica gustog teksta on ni na mahove ne gubi pripovedački fokus. Gluhovski neusiljeno stvara dosta živopisan i uverljiv svet distopijske budućnosti i u tu se može uporediti sa našom Mirnom Zakić kojoj je nešto slično pošlo za rukom u romanu Strava u ulici kuge od pre nekoliko leta. Ono što je daleko najvažnije (a što je, reklo bi se, i bio naum Dmitrija Gluhovskog) - ovo je zbilja uzbudljiva, dinamična i maštovita priča i uspeo ekvivalent zapadnjačkom poimanju page-turner književnosti.

U Metrou 2033 ima određenih viškova - Gluhovski se uglavnom drži dijaloga i prepričavanja kao osnovnih pripovedačkih sredstava; međutim, kako svojevrsni nastavak ove priče, Metro 2034 (takođe u prevodu Snežane Kondić i izdanju Derete) pokazuje, mladi autor je u međuvremenu znatno napredovao u književnom izrazu. Sve pomenute manjkavosti nikako ne umanjuju suštinski neporecivu istinu da je reč o uspelom romanu i urođenom pripovedačkom daru. Tim pre jer on ovde uspeva da iznedri i uobliči priču o opstanku u radikalnom kontekstu gde je anticipacija budućnosti ne samo nemoguća, već i izlišna, pobivši opšteprihvaćenu istinu novog milenijuma da je savremeni čovek izgubio sposobnost da se čudi.