Džujan Barns nas u epizodi Puls nagoni da izvodimo očigledne zaključke - on je vanserijski pisac a ovo je, posle par ne toliko ubedljivih naslova iz skorije prošlosti, izvanredno delo i potvrda velikog literarnog dara
Teorija književnosti nas, između ostalog, uči da se pravi, autentični autori prepoznaju i po opsesivnim motivima koji se daju detektovati u svakoj literarnoj epizodi unutar njihovog opusa. U slučaju Džulijana Barnsa, to bi svakako bila višeznačnost ljudskih odnosa, a koja se u biti nekako uvek može svesti na nerazumevanje i zastajanje na pola puta.
Sada je pred nama najnovija zbirka Barnsovih priča Puls (u prevodu Nine Ivanović Mudžeke). Puls je sastavljen od 14 priča od kojih su šest ranije objavljivane u raznoraznim (mada svim od reda prestižnim) časopisima. I, odista, i ovde je lako uočiti motiv koji se istrajno javlja i koji Barns vešto varira u svakoj od ovih priča. Ovom prilikom, autor sužava motiv ljudskih odnosa na suštinsku i neizbežnu usamljenost. Teško se može osporiti činjenica da se egzistencije i najumreženijih među nama katkad svode baš na usamljenost, a valja napomenuti da je Barns priče iz ove zbirke sročio nakon traumatičnog gubitka voljenog bića.
Formalno gledana, Puls je podeljen u dve celine, i to je, premda je je autorski glas postojan i sličan u oba segmenta, nesumnjivo razuman i opravdan potez autora i urednika. U prvoj polovini motiv samoće je variran na planu savremenog konteksta, dok se u drugom delu dotiče i onovremenskih potvrda svoje polazne teze, čime je diskretno poentirano na samoći kao sveprisutnoj i nepremostivoj odrednici ljudskih egzistencija na širem, kako sinhronijskom, tako i dijahronijskom planu.
Priče su iznete naglašenim ispovedno-intimističkim tonom, sasvim usklađenim s nadkonceptom za kojim je Barns ovde posegnuo. Ta promišljenost i suptilnost u pristupu doprinose da Puls ostavi utisak celovite zbirke srodnih priča, a ne heterogene hrpe storija na silu uguranih među korice istog izdanja. I upravo ta tiha, stamena postupnost u građenju ove zbirke dokazuje Barnsovo suvereno (i sada već potpuno izbrušeno i neusiljeno) majstorstvo u izrazu. Stoga se Puls u krajnjoj instanci može posmatrati i kao polivalentan, višekraki i labavo ustrojeni roman sa okvirnom temom kao ključnom vodiljom i najizrazitijim zajedničkim sadržateljem.
Teško je izdvojiti ponajbolju priču u ovoj knjizi, ali ako se i to mora, izbor bi svakako pao na naslovnu i završnu u kojoj Barns na samo trideset strana teksta uspe da izrodi pravu dramu sa dvojakom tačkom gledišta. U ovoj priči Barns kroz priču o evoluciji jedne uspele i na svim nivoima proživljene i duboke veze (a bez mnogo afektacije i spoljašnjeg uznosa emocija) sagledava priču o propasti braka naratora Pulsa. Tako retrospekcija roditeljskog braka pred nadolazećom nesrećom u vidu pogubne bolesti postaje povod da se preispitaju razlozi za krah braka naredne generacije, i da se o istom trošku uđe u polemiku o izvesnoj mutaciji dominantnih naravi usled promenjenog društvenog kursa. Nadasve, ova priča prvenstveno pleni svojom iskrenom dramatičnošću i umešnošću sa kojom autor žonglira podmotivima bračnih turbulencija, preljube, starosti, vezanosti i bolesti.
Na planu tona, Barns se u ovoj zbirci opredelio za prepoznatljivo smiren ton, zasnovan na kombinaciji nepremostive sete, samokontrole, postupnosti i implicitne zajedljive duhovitosti. Pomenuta seta ga dovodi u poređenje sa Vilijamom Trevorom, od koga ga, pak, odeljuje diskretan, ali primetan ovovremenski cinizam u sagledavanju ljudskog usuda. Osim toga, Barns se ovde većim delom zadržava u okvirima potpune fikcije, tek se u jednoj priči (pominjanom Pulsu) na mahove prihvatajući esejističkog tona kakav pamtimo iz remek-dela Floberov papagaj i Istorija sveta u 10 i ½ poglavlja.
U celini gledano, ovo je odlična zbirka znalački do prave mere izbrušenih priča. Mora se, doduše, primetiti da donekle odudaraju četiri epizode dijaloški ustrojene Kod Fila i Džoane koje, premda na trenutke oduševljavaju britkošću iznetog i pravim misaonim veleslalolima i igrama rečima, te poznatim (geopolitičko-sociološkim) pojmovima, na kraju ipak ostavljaju utisak zgodne doskočice i pomalo izlišne jezičke akrobacije koja je ipak samoj sebi svrha i koja ne doprinosi značajno ukupnoj kakvoći zbirke.
Nekada nije potrebno nekoliko hiljada slovnih mesta da se utvrdi neporecivo – Barns je unikatan i vrhunski pripovedač, a Puls je dokaz njegove veštine kojoj se teško šta može dodati i oduzeti.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari