Ilustrado

Egzotičnost je skliznula u zabit tek blago titrajućih retkosti, što je i posve normalno pri stanju stvari u kom dominira sveopšta umreženost i laka dostupnost (najčešće, ne sasvim neophodnih) informacija. Tako je i u domenu pisane reči. Tačnije, lepe pisane reči.

Srećom, izuzetaka ima, a tu i tamo javi se i puno opravdanje da neko izdanje zakitimo atributom egzotičnosti. Upravo to je slučaj sa romanom Ilustrado, debitantskim delom filipinskog autora Migela Sihukoa. Filipinska književnost (a isto važi i za film kao ipak populističkiji medij, iako filipinska kinematografija slovi kao četvrta filmska mega-sila sveta) velika je nepoznanica ovdašnjim bibliofilima i čitateljstvu, a, sudeći po uzorku Ilustrada, ipak smo dovoljno toga vrednog propuštali svih ovih godina.

Istini za volju, Sihuko živi i radi u Kanadi, a ovo delo je napisao na engleskom jeziku, ali ipak Ilustrado (u prevodu Tatjane Bižić) je nesumnjivo ostvarenje u tesnoj vezi sa Filipinima, tamošnjom kulturom i opštim prilikama. Još u rukopisu roman je primećen i ovenčan značajnom nagradom (The Man Asian Prize), a, što je daleko važnijie za čitaoce, Sihuko je uspeo da sroči roman koji se bavi lokalnim temama, prilikama i naravima, istovremeno uspevši da to izdigne na nivo univerzalnosti (nikakako copy-paste uniformisanosti, to valja odmah istaći!) i relevantnosti za knjigoljupce sa dalekih i raznoraznih meridijana.

Ilustrado počinje tipično osterovskom postavkom – mlađi i još nedovoljno formiran i potvrđen pisac ponukan sumnjivim samoubistvom starijeg kolege/uzora kreće da istražuje svetonazor, porodičnu hroniku i golemo književno nasleđe svog učitelja, u isto vreme nastojeći da se kroz rekapitulaciju vlastitih posrtanja i stranputica domogne svog suštinskog identiteta i osobenog autorskog glasa. Da bi se izborio sa ovom dvokrakom i višeslojnom misijom Sihuko sasvim očekivano poseže za čitavim arsenalom teške artiljerije pospostmodernog dekonstruktivnog književnog diskursa.

Tako Ilustrado (što je, inače, tamošnji termin za intelektualnu elitu Filipina) do čitaoca dospeva zaodeven u pomalo kabasto ruho izatkano od višeglasja, nekoliko različitih tačaka gledišta, citata iz dela upokojenog autora, iz svih faza i kutaka njegovog eklektičnog opusa, pa i navođenja sadržaja blogova i pratećih komentara pod krinkom anonimnosti hrabrih i besnih poznavalaca turbulentne političko-versko-nacionalne svakodnevice Manile. Sihuko dosta sigurno i neusiljeno barata tim različitim pripovednim tehnikama, stilovima i silinom informacija koji očigledno zaposedaju njegov sintetički um, a kao prava književna vedeta u nastajanju ne pokazuje sklonost ka kalkulacijama i razvodnjavanjima, te ni na tren ne ustukne pred prirodnom zapitanošću o kapacitetu vlastitog dela da komunicira sa javnošću pred kojom je predočeno.

Ta odluka jeste svojevrstan rizik, a i odraz debitantske ostrašćenosti i neumerenosti, ali u konkretnom slučaju Ilustrada i sasvim prirodno stanje stvari, budući da pivotalni likovi ove priče vaskoliku stvarnost, pa čak i vlastite usude pretpostavljaju značaju i moći književnosti. U toj ravni Sihuko daje povoda za poređenje sa velikim (i dalje, i na tom i na mnogim drugim poljima, neprevaziđenim) Robertom Bolanjom čiji su svi junaci živeli zbog, a gotovo nikad od umetnosti. Sihuko svoja nadahnuća ne krije, a teško se ikome može spočitati zadiveljnost nad domertima i veštinama Ostera i Bolanja, a, ono što je ipak važnije, Sihuko već u prvoj književnoj epizodi daje dovoljno razloga da se njegov dalji pripovedački razvoj prati sa budnom pažnjom.

Iako je, kao što je gore navedeno, očigledno zanet izobiljem pripovednih tehnika i stilova, Sihuko ipak najubedljivi utisak ostavlja upravo kada se detaljnije i pomnije prihvati ličnijeg plana ove priče. Njegovu prozu u toj dimenziji odlikuje takt, implicitna ironija i briga za detalj, te se Ilustrado može posmatrati i kao svojevrstan pandan izvandrednom romanu Džuna Dijaza Kratki i čudesan život Oskara Vaa u kome se Dijaz (premda uz više humora i pop-kulturnih referenci) bavi pitanjima ličnih fatuma u kontekstu surove i sumanute istorije i svakodnevice Dominikane. U odnosu na Dijaza, Sihuko se nameće kao ozbiljnije/akademskije, ali jednako značajno i uverljivo lice ove struje književnosti severnoameričkog kontinenta.

Ilustrado je delo koje nimalo ne odudara od dometa i tona ključnih naslova iz Geopoetikine izdavačke radionice; uz to je i primer ambiciozne književnosti i delo autora koji je na ovoj koti te misije u dovoljnoj meri istražio barem osnovne granice svog stvaralačkog univerzuma; a na čitaocima je da na taj izazov odgovore ili ne. Srećom, oni koji još uvek čitaju ipak pokazuju dovoljno ljubopitljivosti i kada su ovakve egzotične epizode u pitanju, a oni koji Ilustradu pruže šansu svakako će ubrzo utvrditi da Sihuko pruža još dosta toga, i to na polju čisto književnih vrednosti.