Nevidljivi

Pol Oster je stari znanac ovdašnjih čitalaca. Dobrano smo izučili njegov opus i upoznali njegov svetonazor tokom ovih petnaestak godina od prvog pojavljivanja njegove neprevaziđene Njujorške trilogije u Srbiji. Sa starim znancima i dragim, a čestim gostima nije uvek tako lako. Bliskost i zajednički pređena kilometraža uzimaju danak, a otvara se prostor za sitničavost i zahtevnost.

Pol Oster je imao nekoliko slabijih izdanja, ostvarenja u kojima se oslanjanje na pretpostavljenu svemoć autopilota/autoreciklaže isuviše brzo i isuviše lako očitava (premda, to valja naglasiti ni ta dela nikako nisu padala ispod davno osvojenog i uvežbanog standarda stvaralače izrade), Čovek u mraku pre godinu-dve predstavio nam je znatno opuštenijeg Ostera, a sada je pred nama delo koje se, srećom, da pohvaliti bez prečestog posezanja za relativizacijom.

Nevidljivi (u prevodu posve sigurne i verzirane Ivane Đurić-Paunović) ponovo donosi Ostera zagledanog u vlastite opsesije i literarne preference, ali ovaj roman istovremeno odiše izvesnom živošću i dovoljnom svežinom, odlikama kojih nije bilo u dovoljnoj meri u njegovim ovomilenijumskim pisanijama. Nevidljivi, nanovo priča o piscima i donekle dvojnicima, suštinski ne donosi ništa novo, ali moglo bi se reći da Oster u slučaju ovog romana iznalazi novi polet da se uhvati u koštac sa svojim starim, voljenim demonima i omiljenim zahvatima.

Roman počinje ispovešću pesnika u nastajanju, dvadesetogodišnjeg studenta Adama Vokera, koji tokom leta 1967. godine spoznaje prvu pravu telesnu strast, ali se po prvi put susreće sa suštinskim zlom u drugom čoveku. Književnost kao utočište i kao željeno ishodište, beg od (anglosaksonskog) životnog pragmatizma pod okrilje umetnosti i umetnicima još uvek sklone Evrope, elipse u sudbinama, neumitnost životnog puta..., sve ključne idejne odrednice Osterovog književnog univerzuma su tu.

One ovde bivaju u znatnoj meri osvežene primenom dva značajna okvirna motiva – boljanjovskog prihvatanja neumitnih istina da nas neki susreti odrede i žigošu i za duge živote u kasnije posve drugačijim kontekstimai preispitivanja moralnosti kao važne odlike pisane/napisane reči. Da bi se domogao ova dva krupna cilja, Oster u pravom trenutku, negde na trećini knjige koja je krenula put očekivanog i predvidivog, uvodi novi lik, lik nekadašnjeg piščevog cimera iz studentskih dana, a sada uvažavanog i čitanog pisca, koji potom dobija ulogu katalizatora prošlosti jurodivog Adama Vokera koji poslednje dane života provodi u nastojanju da napiše roman o godini koja je promenila i definisala njegov potonji životni put.

Oster je iskusan i verziran pisac, svestan kako svojih mogućnosti, tako i ograničenja na koje bi mogao da naleti. Stoga, baš kao što njegovi junaci u Nevidljivom, nekada voljno, nekada uz dosta negodovanja, kreću do tada neistraženim putanjama, menja pripovedne tehnike. Nakon dnevničke prve trećine, nailazimo na kombinaciju istorijskog prezenta i obraćanja u drugom licu jednine, da bi finale, uz povremene ukrase u vidu epistolarnih stanki, dočekali u umirujućoj bezbednosti tradicionalnog trećeg lica, tehnici koja stupa u zanimljiv i sasvim prikladan kontrast sa uzbudljivim događanjima pri koncu romana. Time Oster pronalazi efektna sredstva da se izbori sa razgranatom i višeznačnom pričom koja se dotiče jednako i života u apstraktnom, a dirljivom smislu i (ne)moći književnosti da se pojmi i rečima uobliči ono nenadana, a burno i duboko proživljeno.

Pol Oster se sa Nevidljivim vraća na mapu pisaca čija se nova dela očekuju sa nestrpljenjem, ali i nedoumicom po pitanju onoga što sledi, ali se, što je jednako, ako ne i više važno, vraća samom sebi, iznalazeći novu zalihu vitalnosti da pruži novo ili barem preuređeno ruho svom nesoporno velikom daru.