Prohujalo sa ženom

Početak ovog leta doneo nam je priliku za povratak na početak jedne ljubavi. Ovog puta, ljubavi bibliofilske vrste. Beogradska Geopoetika je objavila raniji roman Prohujalo sa ženom (u prevodu Radoša Kosovića) ovde mnogovoljenog i rado čitanog Erlenda Lua.

U matičnoj mu Norveškoj roman Prohujalo sa ženom je objavljen pre dvadestak godina, a mi, eto, u retrospektivi dobijamo šansu da spoznamo Luovo pripovedačko umeće u početnim danima spisateljske karijere (Lu je, baš kao svaki nemirni duh i potonji uspešni pripovedač u mlađim godinama svaštario, te je bio video-autor, pozorišni čovek, pomoćnik na psihijatrijskoj klinici, učitelj i prevodilac poezije). Srećom, ama baš ništo pežorativno se ne krije u označavanju ovog kraćeg romana kao „ranog rada“ sada književne zvezde.

Ovaj Luov roman, naime, prvenstveno služi da se isprati evolucija jednog neospornog talenta i da se utvrde koreni njegovih opsesivnih tema iz kasnijih (a kod nas ranije objavljenih dela). Prohujalo sa ženom je melanholično-smešna priča o zametku, razvoju i krahu jedne ljubavi kakve smo često sretali u kasnijim Luovim delima. U ovom delu krajnje je lako detektovati stalne motive i dramske zamajce ovog autora – tu su dokolica i melanholija (koje su ključne odrednice i Naivan. Super), tu je potreba za osamom i solipstičkom kontemplacijom (koje srećemo i u Dopleru i u Muleju), kao i na trenutke urnebesno smešan prikaz dinamike unutar veze ne baš kompatibilnih duša (što je centralni motiv Mirnih dana u Miksing Partu). I, povrh svega, tu je autoironični melanž koji u značajnoj meri doprinosi da Luovo proza zadrži pitkost i željeni privid nepretencioznosti.

U ovom konkretnom slučaju vredi istaći da je Lu već u ovoj početnoj fazi bio dovoljno vešt pripovedač –  autor ovde uspeva da na neusiljen način prikaže jedan uobičajen klinč suprostavljenih volja i doživljaja sveta, a bez imalo posrtanja se kreće kroz zamke arhetipski postavljenih situacija, znalački pravi odmorišta kroz naglašeno komične epizode, uspevajući da svoju sasvim običnu priču dopuni dovoljnom količnom lokalnog kolorita. Uz to, može mu se pozavideti i na umešno gradiranom tempu priče o jednom putovanju i jednom razlazu bez mnogo buke. Naravno, iz perspektive poznavaoca većeg dela njegovog kasnijeg literarnog opusa posve je lako uočiti kasnija opšta mesta i gotova rešenja za kojima Lu istrajno poseže, verujući u njihovu omnipotentnost, a i prepoznajući ih kao zaštitne znake svog pripovedačkog rukopisa.

Ono što je daleko značajnije od ukazivanja na stilske odrednice i zanatske trikove kojima se Lu ovde služi jeste da likovi ove šarmantne povesti deluju autentnično, a njihova dobrovoljna intimna golgota i upinjanje da nadgornjavanjem stignu do varljivog sampotvrđivanja, pa bilo to i po cenu kraja ljubavi, ostavlja utisak nepatvorenosti, što je već samo po sebi uspeh kome vredi odati počast pre zalaženja u dalja vaganja kvaliteta celokupnog dela.

Prohujalo sa ženom u krajnjem zbiru osvaja šarmom i implicitnoo-diskretnom višeznačnošću. Bez imalo ustezanja ovo delo se može preporučiti kao savršen odabir za, ono što bi u spokojnijem delu planete, nazvali summer reading.