Zločin bez kazne

Režija: Andrei Zvyagintsev
Scenario: Oleg Negin
Uloge: Nadezhda Markina, Yelena Lyadova, Andrey Smirnov, Aleksey Rozin
Naslov originala: Elena
Trajanje:  109 minuta
Proizvodnja: Rusija, 2011.

 
Imajući u vidu visoke domete prva dva filma, od porodične drame Elena očekivalo se mnogo. Nažalost, ispostavilo se da je treći film definitivno najslabija karika u dosadašnjem rediteljskom opusu Andreja Zvjaginceva. To doduše ne znači da je Elena loš film. Naprotiv. U pitanju je sasvim solidna drama koja na dostojanstven i visoko artikulisan način ilustruje talente umetnika ispred i iza kamare. Ipak, po svojim dometima Elena ne može da se meri ga izvanrednim Povratkom (osvojio Zlatnog lava u Veneciji) i Izgnanstvom (nagrađen u Kanu za najbolju mušku ulogu). Elena je kvalitetan film, čak natprosečan u evropskim okvirima, ali ne uspeva da opravda velika očekivanja. Umesto udarca u stomak, Zvjagincev nas je ovoga puta potapšao po ramenu.

Kao što Zvjagincev već navikao, njegov novi film je još jedna kamerna drama u sa svega nekoliko važnijih likova. Glavna junakinja je sredovečna Elena, bivša medicinska sestra, udata za ostarelog ali autoritativnog Vladimira. Strasti i istinske supružničke ljubavi u ovom braku nema, ali je Elena na prvi pogled sasvim zadovoljna dodeljenom joj ulogom kućne pomoćnice i negovateljice. Problem nastaje kada Vladimir, nakon što je jedva preživeo težak infarkt, odbija da novčano pomogne porodici Eleninog sina iz prvog braka. Ne mogavši da se pomiri sa suprugovom odlukom, Elena odlučuje da preduzme radikalne mere kako bi isterala svoje.

Već od prvog kadra Zvjagincev odluluje da iskuša strpljenje i vernost svoje publike. Film počinje veoma sporo, scene su duge, bez reza, neretko bez dijaloga. Prva trećina je upotrebljena kako bi se prikazala rutina u životima junaka, da bi film tek posle Vladimirovog kolapsa u teretani (uslovno rečeno) dobio na dinamici.

Bez obzira na očigledan nedostatak sadržaja, Elena je jedan izuzetno kompetentno snimljen film. Direktor fotografije Mihail Kričman je sa rediteljem sarađivao i na prethodna dva filma, tako da su njih dvojica uigran tandem. Film poseduje ispoliran izgled, pa brižljivo uslikani enterijeri i eksterijeri imaju gotovo hipnotički efekat. Problemi Elene nisu tehničke prirode. Zvjagincev i njegovi saradnici uspevaju da stvore vizelno upečatljiv i atmosferičan film, koji, pored već pomenute fotografije, krase odmerena režija i svedena ali efektna gluma. Zapravo, ruski reditelj pokušava da ponovi recepturu koja je njegova prva dva filma učinila tako posebnim. Bez obzira na sve neosporne kvalitete, a Elena je film koji ima čime da se podiči, u pitanju je ostvarenje kome definitivno nešto krupno nedostaje. Osnovni problem je izostanak dovoljno zanimljivog i ubedljivog dramskog sukoba. Scenarista Negin (koji je napisao i Izgnanstvo) ovoga puta ne uspeva da stvori dovoljno snažan emotivni naboj, pa spori ritam filma već negde oko polovine počinje da opterećuje, guši. U iščekivanju da se nešto dogodi dočekamo i odjavnu špicu.

Nadežda Markina se odlično snašla u naslovnoj ulozi, ali njen lik nije dovoljno zanimljiv da samostalno nosi film na svojim plećima. Lik Vladimirove ekcentrične kćeri, recimo, mogao je poslužiti kao dostojan pandam Eleni, ali je Katerina ostala nezaokružena i nedorečena. To je prava šteta, imajući u vidu da je Jelena Ljadova izvukla maksimum iz onih nekoliko scena u kojima se pojavljuje. Sa pomerenjem fokusa, film bi samo dobio na snazi. Ovako, bez pravog dramskog sukoba i zadovoljvajućeg razrešenja, Elena ostaje samo jedan tehnički znalački zaokružen, ali u biti ne previše nadahnut isečak iz života savremene Rusije.