Kraj sezone

Zanimljive stvari se dešavaju na srpskoj književnoj sceni. Svetske zavere, viševekovne misterije i tajna društva su u modi. U potrazi za još jednim Dejanom Stojiljkovićem, Laguna je u poslednje vreme objavila niz romana domaćih autora koji bi trebalo da ponove uspeh Konstantinovog raskršća. Tako smo dobili Grad tajni Zorana Lj. Nikolića (beogradski novinar traga za grobom hunskog vojskovođe Atile i „ključem svih tajni“), O vukovima i senkama Branislava Jankovića (penzionisani major srpske vojske i pripadnica antiterorističke organizacije Srpske pravoslavne crkve rešavaju misteriju drevne posude koja krije „tajnu spoznaje“), Kinesku osvetu Petra Lučića (beogradska novinarka biva uvučena u zaveru i obračun tajnih društava i obaveštajnih službi)... Racept je poznat. Templari, komunisti, Iluminati, Vatikan, poznate istorijske ličnosti i mnogi drugi, znani i neznani, u denbraunovskom triler pakovanju koje će nam „otvoriti oči“.

U poplavi romana koji žele da reše „misterije veće od života“, izdvaja se jedan naslov koji nema ambiciju da „promeni tok istorije“ i „razotkrije sve ono što je vekovima bilo skriveno“. U pitanju je Kraj sezone Predraga Jovanovića, krimić o beogradskom detektivu koji na crnogorskom primorju traga za serijskim ubicom. Imajući u vidu skorašnju ponudu domaće žanrovske književnosti, ovaj koncept deluje osvežavajuće nepretenciozno.

Krimi romani nisu baš česti u srpskoj književnosti. Ima ih, ali uglavnom prolaze prilično nezapaženo. Takav je bio slučaj i sa prvim romanom Predraga Jovanovića, političkim trilerom OperaCIA u kome sve vrvi od „akcije, seksa, pucnjave, rešavanja nerešivih zagonetki, romansi i ubistava“. Deceniju kasnije, Jovanović je objavio svoj drugi krimić. Ovoga puta, umesto Iana Fleminga, kao inspiracija poslužio je Raymond Chandler. Naime, Kraj sezone je srpski odgovor na američku školu tvrdog  krimića. Jovanović se opredelio za pripovedanje u prvom licu. Njegov Ozren Luković (za prijatelje – Oza) tipično je privatno njuškalo. Bivši policajac, Luković se povukao iz aktivne policijske službe pošto je preuzeo pravdu u svoje ruke i uhvaćenog manijaka napao istim skalpelom kojim je on masakrirao svoje žrtve. Slučaj Beograđanke koja je sa dečkom nestala tokom godišnjeg odmora u Crnoj Gori, raskopava stare rane. Luković pristaje da ode u Tivat i započne istragu, iako je svestan da će najverovatnije morati da se uhvati u koštac sa još jednim sadističkim serijskim ubicom.

Jovanović u svoj drugi roman želi da ugura dosta toga. Tu je pre svega  potraga za manijakom koji kidnapuje i ubija turiste, ali u priču bivaju upleteni i šverc droge, politička zavera... Ima mesta i za malo romanse, kao i za preispitivanje traumatične prošlosti glavnog junaka. Ono što Kraj sezone razlikuje od većine domaćih žanrovskih romana jeste snažan upliv komičnog. Jovanović ne propušta priliku da svoje delo obilno začini humorom, što romanu daje vedriji ton od onog koji bi se očekivao imajući u vidu mračnu tematiku. To dovodi do izvesnog disbalansa tona i sadržaja, ali to ne smeta previše. Naprotiv. Smrtno ozbiljni pristup ne bi pogodovao ovom delu koje ne pokušava da sakrije svoj zabavni karakter. Istina, ima u romanu opštih mesta i prêt-à-porter rešenja, ali to su česte pojave kada je žanrovska književnost u pitanju. Jovanović uspeva da bude pitak i neretko zabavan, a određene predvidljivosti tu dođu kao neminovnost - jedino što zaista ume da zasmeta jeste prilično jednodimenzionalni prikaz motivacije serijskog ubice.

U svakom slučaju, Andrej Avakumović Kum (junak romana Greh, gnev i grad i Magični teatar ljubavi i smrti Verice Vinsent Kol) dobio je konkurenciju. A konkurencija je zdrava u svakom poslu. Pa tako i u detektivskom. Nerešenih misterija ima dovoljno za sve.