Noar sa mirisom sumpora

scenario: Frank Cappello, Kevin Brodbin, Mark Bomback
uloge: Keanu Reeves, Rachel Weisz, Tilda Swinton, Gavin Rossdale, Peter Stormare
producenti: Lauren Shuler-Donner, Francis Lawrence, Lorenzo Di Bonaventura
žanr: horor-triler
proizvodnja: Warner Bross, SAD, 2005.
trajanje: 121 min.
distribucija: Tuck-Vision
svetska premijera: 18. februar 2005.
zvanični web: http://constantinemovie.warnerbros.com

John Constantine, fizički nalik na odrpanu verziju Stinga, a po profesiji okultista-nihilist, zaglavljen negde između Raja i Pakla (u Londonu, tačnije), ciničnog osmeha, i sa obaveznom cigaretom – glavni je protagonista stripa Hellblazer autora Jamiea Delanoa, kojeg je u ulozi strip-scenariste kasnije zamenio čuveni Garth Ennis, da bi potom počeli da se ređaju brojni drugi očusi uzimajući Constantina pod svoje okrilje, nastojeći da mu još dodatno zagorčaju život i prokunu već davno prokletu besmrtnu dušu, a sve to na radost brojnih čitalaca.

Ove godine gospodnje 2005. film Konstantin je po prvi put pripalio cigaretu i odbio dim sa bioskopskog platna. U međuvremenu, neke stvari su se promenile. Pozornica za ovaj noar sa mirisom sumpora (ili okultni triler, ako tako hoćete) je drugačija, pa je London tako zamenjen gradom (palih) anđela. Recite zbogom: pintama ispijenog piva po pabovima, šarmantnom britanskom slengu, vekovima mračne ostrvske istorije. Jedno bye, bye i za Stinga, za autentični britanski pank, a i čuveni mantil promenio je boju... Ali sve su to ipak samo sitnice, jer dosta toga što Johna Constantina čini punokrvnim antiherojem i najsimpatičnijim kopilanom još od Harija Anđela, još uvek je tu.

Odabrana je epizoda: Opasne navike odakle je zadržan tek osnovni motiv Constantinove borbe s rakom pluća, u filmu ukršten sa pomalo klasičnim zapletom (sukob sa silama Pakla oličenih u Đavolovom sinu) koji se uprkos crno-beloj postavci stvari, kao u svakom dobrom noaru, odvija pretežno u zonama sive. Constantinova borba za sopstvenu dušu tako prerasta okvire jedne intimističke i introspektivne priče, čime se, nažalost, razvodnjava blasfemičnost ideje o „kupovini“ mesta u Raju. Neke scene preuzete iz stripa, razgovor sa arhanđelom Gavrilom ili konačno suočenje sa Luciferom, drugačije su rešene i uklopljene u ostatak priče, ali im je poenta očuvana. Umesto bizarne parodije Isusa Hrista, Đavo u filmu podseća na nešto neobaveznije izdanje Luja Sajfera. Druge scene, kao ona sa mačkom i lavorom, osmišljene su specijalno za film, ali tako da se perfektno uklope u Constantinov univerzum, da i najveći poznavaoci stripa ostanu za trenutak zbunjeni, u nedoumici da li su to već negde videli.

Reditelj-debitant Francis Lawrence perfektan je u svim kamernim scenama, bez potrebe da se dokazuje i pokazuje svoje MTV korene. Ali kada krene akcija, i kompjuterski generisane kreature ispune platno, režija prelazi u rutinu, tretirajući te scene kao nepotrebni balast što one u dobrom broju slučajeva i jesu. Drugi problem odnosi se na scenario koji ne uspeva da obuhvati u dovoljnoj meri Constantinovu burnu prošlost i predoči nam (onima koji nisu čitali strip) zašto se on nalazi tu gde jeste. Umesto toga imamo skretanje u nešto konvencionalnije vode, od okultnog trilera ka akcionom hororu.

I premda nije beskompromisan poput izvornika, Konstantin je zabavna vožnja do Pakla i nazad, uz još poneku usputnu stanicu. Srednjak uperen u lice Đavola uz koji ide i odgovarajući stav, patološka usamljenost koja je delom i nesrećna posledica običaja da mu prijatelji vrlo brzo završe kao hrana za crve, šest stopa niže (a neki odu i “dalje“ od toga), neuništivi inat, svojstven samo onim istinskim luzerima koji Constantina goni preko ivice i tera na borbu, čak i kada sve deluje izgubljeno – sve je to tu. Izmešano i promešano, uz još po neki začin, neznatno razblaženo, ali još uvek pitko, i udara tačno tamo gde treba.