Godine u magli

Neki ljudi posle posla dođu kući, poigraju se sa decom, ručaju, otvore pivo i zaspu ispred televizora. Jovan Ristić, saradnik Popboksa i, u svom civilnom identitetu novinar agencije Beta ima malo uzbudljiviji ekstrakurikularni život. Jovana mnogi znaju kao direktora Festivala srpskog filma fantastike, pokretnog filmskog praznika koji spaja transcendenciju i bizarnost sa bezobraznom lakoćom, filmskog kritičara i publicistu, a u svoje slobodno (?) vreme, on je i autor kratke proze. 

Kao pisac, Jovan je jedan od plejade mladih (i ne tako mladih) autora koji orbitiraju oko Društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić i dobar je primer kako književne radionice ovog udruženja što traju već decenijama umeju da isporuče prave pisce koji stvaraju unutar žanra, ali im to nije izgovor za loše vladanje pravopisom i agresivnu ružnoću rečenice.

Godine u magli je prva Ristićeva prozna zbirka (odmereno granirana poezijom) i kao takva je neizbežno neka vrsta njegove literarne autobiografije. Jovanovi prijatelji, kolege i, zašto da ne, fanovi su dobar deo ovih radova već mogli da vide u raznim oblicima, po Internetu ili u tematskim zbirkama koje je prethodnih godina objavljivao Paladin, izdavačka kuća Gorana Skrobonje. 

Ristić se zapravo vrlo dobro uklapa u Skrobonjinu viziju savremene žanrovske proze u Srba i Godine u magli su tematski zrela kolekcija mahom urbanih priča u kojima se elementi (mračne) fantastike nalaze u zdravoj ravnoteži sa motivima koji bi trebalo da budu bliski čitaocu sa ovih prostora. Godine u kojima je domaća žanrovska proza umela da priča samo glasovima pozajmljenim od zapadnih kolega i tuđe motive neugodno smešta u domaće okruženje (ili još češće, obrnuto) ostavljamo, srećom, u magli, no dok Skrobonja ili Stojiljković sa svojim recentnim romanima posežu za alternativnom istorijom i paralelnim svetovima kao ogledalima za stanje na srpskom makro planu, Jovan je u svom pisanju naglašeno intimniji, okrenut mikro planu, individui i njenom položaju ne toliko u društvu, koliko u najbližoj zajednici. 

Godine u magli su utoliko bliže čitaocu jer se hvataju njegovih sopstvenih strasti, žudnji, strahova i sumnji, postavljajući ga u situacije koje će pre ili kasnije sam iskusiti ako već nije. Ovo je proza unutrašnjih filmova i ličnih tragedija koje sveprisutni, monolitni grad uglavnom ni ne primećuje. Priča Kad rebra postanu kavez svakako najbukvalnije posreduje ovu atmosferu, gušeći čitaoca zajedno sa protagonistom, izlažući ih strahu od iracionalnog, nemogućeg, koje je oživelo u svakodnevnom okruženju. Drugi radovi ipak indirektnije isecaju komade života i ubrizgavaju im doze neobjašnjivog tako da je čudovište na kraju onoliko poznato koliko i onostrano. 

Ristić je još daleko od svoje literarne zrelosti što je svakako očekivano od autora koji nije još ušao u petu deceniju života i kome je ovo prva objavljena knjiga. U tom smislu, Godine u magli su neujednačena kolekcija radova koji sa jedne strane umeju da zavedu istančanom psihologijom i odličnom kontrolom nad tempom i rezovima u pripovedanju, ali sa druge znaju da se svedu na literarne opite koji jedva da su više od stilske vežbe. U ovim drugim se jednako može primetiti Jovanov trud da pričama da značenje i da ih poveže sa sopstvenim životnim iskustvima, ali školsko pripovedanje i iseci-po-isprekidanoj-liniji karakterizacija im ne daju dovoljno baš tog života koji im je potreban (recimo Muškarac sa greškom i Svetlenje). No, ovu zbirku nećete pamtiti po njima već po onim prvim, po pričama kao što su Barbara i prijatelji ili naslovna Godine u magli, ubedljivim prizorima iz života ljudi na pragu srednjih godina koji još uvek veruju – ili barem žele da veruju – u moć otrzanja kolotečini. Na neki način, obe ove priče govore o životu u prošlosti, jedna ispričana iz dubina toplog porodičnog gnezda koje posle svega više podseća na tamnicu, druga iz dubina okeana tela, zvuk, lica, mirisa i polurazumljivih glasova u koji zaranjaju nostalgični klaberi. Ristić u ove dve priče pokazuje da veoma dobro zna o čemu priča i praćenje njegove buduće spisateljske karijere, uz koju će ići dalje tesanje izraza, obećava još ovakvih, impresivnih poduhvata. 

A zašto je autor koji urbanost Beograda pokazuje na originalan i uverljiv način svoju prvu knjigu dobija kod niškog izdavača pitanje je o kome možemo da pričamo drugom prilikom.