Dva mikroromana

Romane Bibinino dete Mare Kandre (Rende, 2011) i Kako sam ubio svoju tetku (Kornet, 2011) ne spaja samo ekonomičan izraz (u oba slučaja je reč o kratkim romanima), već i radikalan izraz (i kod Kandreove i kod Burse često i čvrsto oslonjen na ekstremističko i biološko), laka konzumacija uprkos mračnjaštvu kojim stranice oba ova romana naprosto pulsiraju, a tu su i nevesele sudbine autora. Mare Kandre je sebi oduzela život u 43. godini, a Bursa je život okončao u 25. godini (u opticaju su dva moguća uzroka – samoubistvo ili genetska falinka srca).

Mare Kandre, književnica švedsko-estonskog porekla, a svojevremeno i rok zvezda u Švedskoj (bila je pevačica i tekstopisac novotalasovske grupe Global Infantilists) kratkim romanom Bibinino dete (u prevodu Slavice Agatonović) debituje na srpskom jeziku. Pred nama je impresionističko-intimistička proza koja, kako je potencirano u predgovoru srpskom izdanju, nudi mogućnosti za raznorazna iščitavanja. U priči nalik zbiru dnevničkih crtica koje dospevaju u međusobnu vezu tek emotivnim angažmanom čitalaca, Kandreova predstavlja priču lišenu dijaloga i suštinskog zapleta, a koja je posve usredsređena na otkrivanja zakonitosti života u danima polnog sazrevanja devojčice Kindhen koja raste u rustikalnom okruženju, uz bujnu vegaticiju i potpunu tišinu u društvu Bibin i slepog Ujaka (vedriji ovdašnji pandan bila bi izvanredna zbirka Priča babinog sina Tatjane Janković).

Po surovosti izraza kao moguće poređenje se nameće trilogija Agote Krištof, dok se na idejnom planu i sveopštem začudnom tonu i ogoljenosti kao srodna da navesti i proza Branimira Šćepanovića iz dana uspeha Usta puna zemlje. Kandre je introspektivno zagledana u bujanje života u ekstremistički svedenim uslovima, te mnogo ne haje za literarne ukrase koji bi njenu prozu učinile dopadljivijom i pitkijom za one koje u knjiživnosti ipak traže povoda za spokoj. Može se zameriti da je glavna junakinja Bibininog deteta naprosto previše i odveć očigledno starmalo mudra za svoje (manje-više) nežne godine, ali tom bi se ocenom učinio grub previd; naime, Kandreova je očito imala na uma da regresivnim poniranjem u maglovitu prošlost istraži turobnost sveta u kom odrastamo, a čije zlokobno i nasilno ustrojstvo u potpunosti spoznajemo u danima formalne zrelosti. Mimo polemika o namerama, Bibinino dete ostavlja utisak silovite, upečatljive, hrabre i duboko proživljene proze, a već ti atributi su dovoljna preporuka za ovo osobeno delo i nesvakidašnji odabir izdavača.

U Kako sam ubio svoju tetku (Kornet, 2011, u prevodu Milice Markić) Andžej Bursa predočava priču o dvadesetogodišnjem studentu koji beg iz apsurdnosti svakodnevice pronalazi u ničim izazvanom ubistvu svoje tetke, od koje pri tom u velikoj meri i zavisi. Ovaj roman (tačnije, mikroroman kako, sa punim pravom, ističe izdavač) objavljen je daleke 1956. godine, i u sebi kombinuje odjeke Zločina i kazne Dostojevskog (budući da ubica dobar deo romana provede u uklanjanju tragova zločina, ali i razmatranju uzroka svog zlodela), istovremeno stupajući u rimu sa nihilizmom Kamijevog Stranca. Ipak, Bursa smisleno zastaje na pola puta do visina koje je držao Dostojevski, odnosno do nihilističkog apsoluta kome je težio Kami, te njegov centralni lik u danima po zločinu spoznaje punoću i radost života na drugim „frontovima“.

Bursa i njegov junak primetno su određeni kontekstom vremena i prostora u kome su spoznavali grešno i pogrešno ustrojstvo sveta, te otud i krajnji zaključak glavnog junaka da zločinački poredak čovečanstva nikako ne opravdava njegovo lično sagrešenje. Sabornom i prizorujućem duhu dominatnog katolicizma (tadašnje) Poljske Bursa suprostavlja žar za individualnošću koja u krajnjoj konsekvenci ne preza ni pred čim. Više od pola veka po objavljivanju (i smrti autora) Kako sam ubio tetku stoji kao delo koje može da ponese svojom osobenošću, koje i današnjeg čitaoca može da oduševi lucidnošću pojedinih detalja (segment sa staricama koje u neznanju postanu dobrovoljni ljudožderi), a ono što posebno valja istaći je Bursina veština da uskladi tempo priče koja dobija na ritmu, nesvakidašnjosti i lucidnosti kako se primiče kraj.

Pred nama su dakle dva mikroromana čiji ih neveliki obim preporučuje navikama današnjeg čitateljstva, ali i dva uspela književna dela koja istovremeno uspešno korespondiraju sa ovim našim danas, dovodeći kontemplaciji vične i sklone dubiozi da li se zapravo išta ikad menja. Širom planete.