Ostrvo prokletih

Mogućnost Ostrva prokletih da istovremeno zadovolji čitaoce Mišela Uelbeka i Milorada Ulemeka predstavlja eksces na našoj literarnoj sceni. Roman govori o grupi pripadnika tajne organizacije (čine je jedna eks-jugoslovenska filmska zvezda, njen sestrić, nekoliko avanturista iz celog sveta, jedan vidovnjak i jedan vampir) koji sa indonežanskog ostrva (Mario) Bava, zahvaćenog zombi-infestacijom, pokušavaju da izbave grupu porno-zvezda. U sve su upleteni nepoznati zlikovci i neonacističke organizacije koje su porno-ekipu i dovele na kontaminirano ostrvo kako bi njihove smrti eksploatisali kroz jedinstven rijaliti-šou. Izbor likova na prvi mah deluje potpuno artificijelno ali se čitalac veže za njih jer je reč o karakterima a ne karikaturama (čak i kada je u pitanju vidovnjak po imenu Gregor Samsa). Dakle, po svojim tematskim opsesijama i žanrovskim osnovama Ostrvo prokletih se nadovezuje na Forward Slobodana Vladušića.

Dela domaće žanrovske književnosti sadrže mnogo više zagonetki za kritičare i književne poslenike nego za čitaoce. Bilo da se radi o pokušajima da se stvori čist srpski žanr-roman bilo da se žanrovska matrica iskoristi na polju tzv. visoke umetnosti dosadašnji eksperimenti su uglavnom bili neuspešni. Bajićev tretman žanra je u tom smislu osvežavajući – pred dilemom da li da se igra ili da svoje delo shvati ozbiljno pisac se opredelio i za jedno i za drugo. Upravo ovakav pristup je omogućio da se bez problema prihvati sva sloboda koju je sebi dao osmišljavajući siže i likove.

Vedrina Bajićevog stila uvek održava Ostrvo prokletih sa ove strane dobrog ukusa, čak i kada sebi dozvoljava igre rečima (u pauzama igara telima) poput “porno-ekipa je bila nakresana”. Ključni vezivni element za raznorodne elemente ovog romana je upravo autorov suptilni smisao za humor i duhovito poigravanje klišeima - pre svega stilskim - koje ni u jednom trenutku ne postane autodestruktivno jer je Bajić svestan da se i najlakša literatura mora ozbiljno odnositi prema sebi. "Postmodernistički" citati su umereno korišćeni, zabavni i ne opterećuju delo. Očito, radi se o piscu koji voli i poštuje žanr u kom stvara i ne pokušava da ga prevaziđe - premda ne može da odoli da nam na svakih pola strane diskretno ne namigne.

Problem Ostrva prokletih je što je ovo mnogo bolji roman nego što je izdanje i postavlja se pitanje kada će kod nas izdavači shvatiti da je oblikovanje romana podjednako važno kao i štampanje. Ostrvo prokletih je pravi page-turner – ali mu zbog problema u kompoziciji ponegde nedostaje napetosti i veštine u vođenju priče. Retrospekcije su brojne i, premda zabavne i dobro osmišljene, donekle remete ritam pripovedanja – ali isključivo u prvom delu romana. Urednički posao u domaćem izdavaštvu preti da postane jedan od retkih i zaboravljenih zanata, a da je savesnije obavljen najveći problemi dela su se lako mogli rešiti određenim skraćenjima i prekrajanjem izvesnih poglavlja. Iz istog razloga, pojedine odlično postavljene i vrlo duhovite scene ne uspevaju da se ostvare u svom punom horor-kapacitetu. Greške Ostrva prokletih su uobičajene za pisce debitante i nezainteresovane urednike. Bajiću jedino možemo preporučiti da nastavi putem kojim je krenuo jer je književnost jedna od retkih oblasti u kojoj i greška može da dovede do pozitivnog ishoda.

Najzad, nadajmo se da će drugo izdanje biti prilika da se promeni dizajn korica koji je neverovatno promašen ako imamo u vidu da je ovaj žanr prepoznatljiv upravo po karakterističnim grafičkim i štamparskim rešenjima i ne nagoveštava čitaocu kakvo ga blago (stariji bi rekli – mogućnost, još stariji – dan pređašnji) čeka na Ostrvu prokletih!