Jednosmjerno

Jedan od najvažnijih mislilaca dvadesetog veka nedavno upokojeni Žan Bodrijar govorio je i pisao o neprolaznim metaforama i temama bez roka trajanja. Nažalost, neki književnici u regionu (ponajpre u Bosni i Hercegovini) su taj nauk uzeli zdravo za gotovo, te ni petnaest godina od svršetka ratnih sukoba na njihovom matičnom tlu ne prestaju da pišu o strahotama življenja tokom ratnih godina. Iako se priča davno potrošila, a metafora izgubila na snazi, efektnosti, pa i smislu.

Na sreću, ima i onih koji se opiru stvaranju u zarobljeništvu slika, zvukova i doživljaja iz domena pluskvamperfektnog. Recimo, Miljenko Jergović je uznapredovao u najznačajnijeg regionalnog pisca sadašnjice koji ume da na hvale vredan način piše o čemu mu je volja. A Lamija Begagić i svojom drugom zbirkom priča objavljenoj u Srbiji stvara sa jakom verom u moć neizrečenog. Sudeći po dometima, s punim pravom.

Pre nekoliko godina  u poplavi izdanja bosanskih i hrvatskih autora ona se, poput svemoćne tihe vode iz čuvene izreke, nametnula zbirkom priča Godišnjica mature (Rende). Već ovom knjigom Lamija Begagić je uspela da nametne svoj osoben pripovedački glas koji bi se pojednostavljeno dao opisati kao mešavina svedenosti u izrazu, jakog sentimenta i književnog ekvivalenta gorkoslatkog britanskog popa (Saint Etienne i Black Box Recorder, recimo). Autorka je već u toj epizodi uspela da uhvati taj varljiv i tanan melanž oplemenjuće melanholije koja nam ne zatvara oči pred životnim jadima i životne radosti koja smišljeno bira tiši glas i setnije osmehe za svoj izraz. Čini se da je upravo ta kombinacija bila najpodesnija da se uhvati ton i opišu stanja duše okupljenih na godišnjici mature iz naslova, a da se ne sklizne u ambis banalnog i/ili otužnog.

Baš kao i u slučaju Godišnjice mature, i ovde je okvirni koncept naznačen u samom naslovu. Jednosmjerno (Fabrika knjiga, 2010) je zbirka priča koje, osim sada već sasvim izgrađenog i iznijansiranog autorkinog stila, objedinjuje i pojam kretanja (u jednom smeru). Ponovo se Lamija Begagić opredeljuje da u fokus stavi pojedince koji teže (mada se čini da teže da uteknu upravo od toga) tihim egzistencijama.

Opčinjenost jednostavnim životima i detaljima koji se tiču rituala svakodnevice kakvu srećemo i u pripovetkama Čehova ili Vilijama Trevora i ovde je dominatna konstanta. Naravno, osenčena nijansama nepatvorene melanholije i toponima lokalnog porekla. Tome treba dodati i relativnu novinu u odnosu na ono što smo čitali ( i čemu smo se divili) u slučaju Godišnjice mature – to je kišovska vera u moć detalja u vidu predmeta prikrivine, ali time ništa manje upečatljive simbolike.

U nekim od pripovedaka tinja želja za begom, ali nadjačava (humanistička, a možda i teistička) spoznaja da se niko tek tako, makar bez skrivenog povoda, ne pojavljuje u nečijem životu. To uverenje najbolje je oslikano  u prve dve priče – naslovnoj i Put u out. U ostatku zbirke autorka uspeva da sa dovoljno smisla i uz dovoljno oneobičavanja pruži čitavu lepezu varijacija na (samo)zadatu temu. Moglo bi se mirne duše ustvrditi da je Begagićeva na ovoj koti postala u potpunosti svesna vlastitog pripovedačkog dara i osobenosti svog stvaralačkog pristupa.

To samopuzdanje se naprosto preliva i sa korica ove malene, ali dragocene knjige, te Jednosmjerno rečito svedoči o superiornoj evoluciji jednog nesvakidašnjeg i neporecivog talenta, što sve Lamiju Begagić sa puno argumenata pogura u jednom jedinom sm(j)eru – ka poziciji najznačajnije mlađe spisateljke na nivou čitavog ex-SFRJ regiona, a posebno kada je reč o kraćim proznim formama.