Prošlost

Prošlost, obimni i širom sveta primećeni roman Alana Paulsa, do nas stiže sa naslovnicom na kojoj se šepuri otvorena pohvala Roberta Bolanja koji kaže da je „Pauls jedan od najboljih živih latinoameričkih pisaca“. Ne tako davno upokojeni maestro Bolanjo (autor istinskih književnih poduhvata kao što su Divlji detektivi i Udaljena zvezda) nije bio poznat kao neko ko olako poseže za javno izrečenim hvalospevima. Posebno ne hvalospevima ovog gabarita.

A legenda kaže da se teoriji zavere očigledno sklona grupa argentinskih i regionalnih književnih kritičara i literata, po pojavi Prošlosti u argentinskim knjižarama, spremno prihvatila sumnje da iza do tada nedovoljno primećenog imena Alana Paulsa zapravo stoji neko (znamenitiji) drugi, ako ne i grupa autora. Međutim, čak ni sumnjičavci nisu poricali vrednost Paulsovom delu, te se u prikazima posezalo za odrednicama i analogijama poput Prusta, Nabokova, Igoa, i, naravno, Bolanja (sa kojim Pauls zbilja deli strast junaka prema umetnosti i umetničkom stvaranju u svetu oholog i ogoljenog pragmatizma).

I zaista, Prošlost jeste mešavina mnogobrojnih i raznoraznih uticaja, ali tako nešto je sasvim prirodno i za daleko neuspeliju literaturu nego što je ovo bravurozno izvedeno Paulsovo štivo koje poseduje samosvojnost, osobenost i svežinu.

Čini se da je Prust kao odrednica na mestu jer jedan od ključnih motiva Paulsove Prošlosti jeste pamćenje. U srži naracije ovog romana je par (Sofija i Rimini) koji se nakon dvanaest godina na izgled skladnog i smislenog braka razilaze; ona se drži potrebe da pamti, čak i da svoju buduću egzistenciju istrajno probacuje kroz filter sećanja na okončanu ljubav (otud i njen poriv da Riminija proganja kako bi izvršili njemu mrsku raspodelu fundusa zajedničkih fotografija), dok se on odlučuje za planski zaborav. Tako odnos prema pamćenju postaje još jedan, mada naknadno spoznati razlog njihovog razlaza.

Osim toga, Pauls se bavi i značnijim pitanjem odnosa prema prošlosti. Njegova podrobno istražena i, bujicama besprekorno doteranog i usmeravanog jezika, opisana dubioza tiče se sledećeg pitanja – imamo li pravo, smemo li, moramo li da, prilikom zakoračenja u novi život, kao u more novih okolnosti i mogućnosti, ostavimo prošlost za sobom? Posebno ako je upravo prošlost ta koja definiše svaki naš novi/naredni identitet. Osim toga, šta ako neki odnos postane toliko snažan pečat da se svi odnosi u koje se i po završetku te epizode upuštamo oblikuju pod njegovom težinom? Šta ako je prošlost, ako ne jedini, a onda svakako neophodni vizir kroz koji možemo da sagledamo i svoja sadašnja stanja i lutanja?

Prošlost je značenjima, implikacijama, valerima bremenito štivo i kao takvo obraća se usredsređenom, strpljivom, verziranom i nadahnutom čitaocu (naravno, ne samo iz razloga da se radi o romanu od, za današnje pojmove, zastrašujućih 550 stranica teksta, niti isključivo zbog brojnih digresija u koje Pauls odvažno zaranja). Takav čitalac će svakako biti višestruko nagrađen, jer Pauls hrabro grabi iz jedne upečatljive dramske situacije u drugu, iz jedne jezičke bravure u narednu, tvoreći krajnje ubedljiv prikaz dinamike jednog višeslojnog i sudbinski važnog odnosa kome se naprosto nije dalo. Osim toga, teško je, ako ne i nemoguće u svoj toj silini teksta pronaći odeljak  koji bi označili kao suvišan, te samim tim viđen za štrihovanje.

Slavni Hektor Babenko (autor Poljupca žene-pauka) je pre tri godine ponudio filmsko viđenje ovog Paulsovog predloška sa Gaelom Garsijom Bernalom u ulozi Riminija; premda je svakako reč o kvalitetnom delu, filmski jezik nije uspeo da dotakne dubine i nijanse kojima je Pauls obogatio svoj literarni podvig. Biće da je razlog Babenkovog relativnog neuspeha to što je Paulsova Prošlost izuzetan primer čiste književnosti - literarature zasnovane i oslonjene na isključivo u današnjem svetu često kompromitovana i uludo traćena književna sredstva.

Bolanjo ne bi nikada lagao po pitanju od važnosti za lepu reč.