Strast u fusnoti

Kako bitisati kada nam je rešenje tajne na drugom kraju planete? Junakinja Tokija, u jedva primetnoj fusnoti o snimku užasa pokolja u Nankingu, pronalazi svoju strast koja pokreće (ruling passion – kovanica Džejn Ostin koja se referenski ponavlja kao motiv mnogih anglosaksonskih štiva i stotinama i stotinama godina kasnije).

A Japan je, čini se, dom i strasti koja je nekada pokretala samu autorku. Kako piše na poleđini romana, Mo Hejder je u svoju živopisnu i dramatičnu biografiju uknjižila i sećanje na vreme kada je kao hostesa radila u japanskim barovima. Očito je to bio snažan formativni pečat, jer nakon značajnog uspeha sa dve detektivske misterije Postupak i Ptičjak (prva dva naslova iz još uvek živuće edicije o inspektoru Džeku Kaferiju), Hejderova kreće u avanturu u drugom pravcu.

Iako misterija i u slučaju Tokija (Laguna) ostaje bitna supstanca i dragoceno pogonsko gorivo, ovo je prvenstveno delo koje bi se brzopotezno, a tačno dalo predstaviti odrednicama istorijski roman, bildungs štivo i priča o sudaru dvaju udaljenih kultura. Tome valja pridodati i sada već posve izbrušenu i osvedočenu umešnost Mo Hejder da svoju priču ojača zamamnom dozom intrige i dinamike.

Ključni lik Tokija je Grej, problematična, asocijalna, mlada engleska duša, od ranih dana zaluđena prikrivanim istinama o zverskom pokolju koji su japanski vojnici počinili nad stotinama hiljada kineskih civila u Nankingu davne 1937. godine. Ponukana novopronađenom informacijom, Grej bez prebijene pare odlazi u daleki Japan gde ubrzo spoznaje i telesnu strast, ali i započne karijeru hostese u klubu koji često pohode jakuze i njima slični. Grej svesno stupa u osinjak kako bi zadobila poverenje kineskog profesora, inače, svedoka nankinškog masakra.

Ubrzo po intrigantnom otvaranju, priča o tokijskoj avanturi neobične Britanke zadobija konačni oblik dvoglasja – Hejderova vizuru svoje junakinje osnažuje dnevničkim zapisima kineskog učenjaka. Ovo se čini kao razuman i mudar potez, jer samo jedna tačka gledišta ipak ne bi bila dovoljna da se potpuno uobliči i detaljnije zaokruži velika enigma za kojom je spisateljica posegnula. Osim toga, time je sasvim zatomljen kultur-rasizam koji se nekako i očekuje od britanskih autora kada ih mašta odvede put egzotičnih destinacija.

Spisateljica ni ne pokušava da zakamuflira svoju fasciniranost Japanom. Japanskom nacijom koja nekako uvek načini otklon u pravcu bizarnog, a koja očigledno poseduju i začudnu vitalnost i sposobnost za redefinisanje u harmoniji sa nasleđem tradicionalnog. Zato se Tokio može sasvim opravdano posmatrati kao impresionističko štivo, što je, reklo bi se, i bila namera autorke. Hejderova se svesno kreće putanjom pop-kulturnog književnog izraza, čime Tokio gubi na težini seroiznog istorijskog štiva, ali svakako dobija na komunikativnosti i pitkosti.

Mo Hejder nije veliki pisac - to se najlakše ogleda u odsustvu određenih finesa. U oči pada nedostatak usredsređenosti kada je vajanje sporednih junaka u pitanju, a tu je i određena doza ishitrenosti u pravcu jasne i glasne poente. Međutim, Tokio je uspeo primer zdrave glavnotokovske književnosti - dinamično, uzbudljivo delo čija autorka uspeva da iznađe dovoljno osobenosti, kao i tanan balans između mnogobrojnih i raznorodnih aspekata koje je spojila u svom viđenju Tokija.

Tokio stoji kao preporuka za one slabe na komunikativnu, a ipak zaumniju književnost srećnijih podneblja, preporuka koja se da izreći bez bučnih relativizovanja, i služi kao smisleno i zgodno zagrevanje za unekoliko bliski roman U miso supi Rijua Murakamija koji nam uskoro stiže iz beogradske Booke.