Some Place Simple

Za početak priče o manje-više novom izdanju Martine Topley Bird iz kolopleta narodno-nacionalnih umotvorina i umnih poštapalica uzmimo dve – recimo, slovensku „dobar savet zlata vredi“ i, recimo, anglosaksonsku „manje je više“. Na spoju značenja ove dve izreke se krije i srž ovog sasvim uspelog pop albuma koji možda predstavlja krupan zaokret u dugoj karijeri MTB.

Čuvši Topley Bird na koncertu, Damon Albarn joj je sugerisao da pod patronatom njemu bliske produkcijske kuće najbolje pesme sa prethodna dva izdanja snimi u svedenijem, ogoljenijem izdanju. Sasvim mudar savet, pre svega imajući u vidu nesvakidašnji i zavodljivi glas MBT, koji je na njenom drugom albumu The Blue God ostao u dubokoj senci odveć invazivne produkcije Danger Mouse jurišnika. I tako se Martina Topley Bird, unikatni ukras na izdanjima Trickyja, a odnedavno i teško odmenljiva podrška Massive Attack susedima, našla na koti novog početka koji u velikoj meri počiva na minulom radu. Novi pristup, zasnovan na redefiniciji postojećeg, gotovog materijala, potcrtan je i u samom naslovu albuma – Some Place Simple.

Martina Topley Bird ovde nudi petnaest pesama od kojih su samo četiri nove, dok preostali deo ploče odlazi na drastične prerade numera sa prethodna dva autorska/samostalna izdanja. Imajući u vidu zvučna sazvežđa na koji upućuje dobri duh ovog albuma Damon Albarn, nimalo ne čudi što nas Martia Topley Bird već negde na početku Some Place Simple dočeka sa Baby Blue uz pratnju  - ukulelea! Jedonostavno, popu, pa tražio on utočište i u alter sferama, se ovih dana svašta da oprostiti i istolerisati, a napor je manji i slađi ako isporiči nešto tako zavodljivo- neodoljivo kao što je ta Baby Blue igrarija. Suštinska ogoljenosat u osnovi je i nekolicine drugih pesama. Recimo, Ilyah koja počiva isključivo na pucketanju prstima uz vokal u loopu.

Na ovom albumu, budući da postoji vidljiv i naglašen koncept, teško da možemo pričati o viškovima kao Bogom danim za štrihovanje. Veći deo albuma prođe u downtempo tonu, sa potenciranom atmosferom fragilnosti i sada već prepoznatljivo upadljivim frikativima Martine Topley Bird (najefektnija ilustracija tog određenja je svakako pospana Lying), ali se, nađe mesta i za nešto žesta. Tako, Sandpaper Kisses u sebi nose nagoveštaje prohujalog trip-hopa uokvirenog grunge gitarskom bukom, a (u vidu singla već istaknuta) Poison nudi ukras u vidu plemenskih perkusija.

Na nivou formativnih uticaja, u melodijskom sklopu numere Dadada prepoznaje se jasan pelcer Loving You Minnie Ripperton, dok Phoenix daje za pravo onima koji insistiraju na analogii sa radovima Joanne Newsom (mada zaboravljaju da je pre Newsomove presto damskog avant-popa davnih dana zaposela Kate Bush). A što se tiče novopristiglih pesama, Martina Topley Bird je mudro odabrala retro swing za All Day, neu jazz za Orchids i chamber-pop (preciznije, note karakteristične za vremešne muzičke kutije) kao prigodnu odeždu za Kiss, Kiss, Kiss.

Some Place Simple se nameće kao uspeo i smislen eksperiment - intervencija na vlastitom opusu i muzičkom izrazu koji možda i nije bio onaj najpodesniji, a zamerka da ova ploča ne pruža dovoljno informacija o daljem pravcu lađe MBT ne predstavlja krupnu falinku u kontekstu umreženo-umnoženih identiteta unutar popularne kulture.