Strange Weather, Isn't It?

Plesni ugođaj definitivno nije bio „omiljena šolja čaja“ američkih indie bendova 80-ih i 90-ih. Štaviše, tada je delovalo da između gitarske buke i repeticije zapaljivog beata stoji nepremostiv ambis (koji je, izgleda, jedino Steve Shelley iz Sonic Youtha pokušavao da prebrodi). Nova generacija, stasala na početku 21. veka, više se zagledala u dalju prošlost (Gang of Four, PIL, Pylon, rani B-52’s... kada govorimo o beloj muzici), nego što je pokušala da nastavi putem prethodnika.

Tako smo dobili bendove poput LCD Soundsystema i The Rapture, koji žele da nam pruže osećaj višesatnog mrdanja kukovima u klubu, uz finu dozu razlomljenih linija na gitari, naravno. Iako je u novoj inkarnaciji taj zvuk manje ekscentričan, pa i manje zanimljiv u odnosu na bisere koje su stvorili pioniri, ostaje utisak da je prva decenija ovog veka donela novu granu na famoznom Crno-belom drvetu života, koja pripada belim indie sastavima inficiranim new waveom, funkom i discom.

Tezu o okretanju američkih indie bendova plesnom podijumu i nasleđu crne muzike plastično ilustruje priča o sastavu !!!  – nastao sredinom 90-ih u Sakrementu kao spoj benda koji je svirao obrade disco pesama i indie sastava po uzoru na Sonic Youth, bio je nezapažen sve do 2000. kada je objavio prvi album, a legitimaciju je dobio 2006, kada se našao u ulozi predgrupe na turneji Red Hot Chili Peppersa...

U odnosu na prošli album, Myth Takes, koji je iznenadio svežim saglasjem između gitarskog rifa i ritma, po čemu ulazi u krug najzanimljivijih belih plesnih albuma prošle decenije, novo izdanje kalifornijskog benda je bliže pop zvuku (na njemu, naime, nema tenzije i rockerske žestine koja je krasila prethodnika) i prvim izdanjima benda.

To, međutim, ne znači da su na njemu iznenađenja potpuno izostala. Najveće donosi pesma Wannagain Wannagain, u kojoj konačno čujemo da je beli sastav u stanju da osmisli ubedljiv break sa ženskim vokalom, za kojim sledi sjajna međuigra rifa saksofona i ritam sekcije.

Vrhunac albuma je Steady as the Sidewalk Cracks, odlično izbrušeni dance hit u kom su svi elementi savršeno legli – baladični, gotovo patetični početak izrasta u hipnotički ritam, preko kog se prepliću savršene melodije i višeglasje sa zaraznim figurama na gitari... Ona je, dakle, izvedena u maniru najboljih radova Quinceyja Jonesa za Michaela Jacksona (a lep paradoks leži u činjenici da je album objavila kuća WARP).

Ostatak je, na žalost, daleko manje zanimljiv. I pored svih studijskih efekata u kojima se guši, The Most Certain Sure je ostala na nivou prosečne prežvakane diskačine. U boljim momentima, bend nudi solidne ritmičke vožnje uz duhovite opservacije (FM/AM, Even Judas Gave Jesus A Kiss i Jamie, My Intensions Are Bass), na koje nas je navikao na prva dva albuma. Ćorsokak, međutim, predstavlja potpuno gubljenje daha i uranjanje u psihodeliju u pesmama Hollow (život na kratko udahnjuje ženski vokal) i Jump Back, koja predstavlja odličan primer neinspirativnog jam sessiona.

Glavna prepreka potpunom predavanju ovom albumu je utisak da je !!! propustio priliku da na rešenju poput onog iz Wannagain Wannagain izgradi novi, uzbudljiv zvuk. Zato album deluje konfuzno, ostavljajući utisak da ovoga puta nije bilo snage da se jasnije odredi pravac kretanja.