LP4

Iza puškomitraljeske onomatopeje stoje dva bivša studenta prestižno/liberalnog koledža Skidmore u Njujorku, gitarista Mike Stroud i basista/producent Evan Mast, koji su sredinom ove decenije svoje elektro/remiks igrarije počeli da uobličavaju u kompozicije. Svežina i osobeno korišcenje gitare na albumima Ratatat (2004) i Classics (2006) vrlo brzo su ih doveli do statusa rado viđene predgrupe na koncertima daleko afirmisanijih zverki, u rasponu od Bjork do Franz Ferdinand.

Duo je u međuvremenu iskoristio ukazanu pažnju, postavši jedno od vodećih aktuenih imena elektro rok odeljka, nastavljajući uzgred da remiksuje pretežno hip hop izvođače, uz kreativnu saradnju sa rap zvezdom u usponu, Kid Cudijem. Trenutak izrastanja neobaveznog projekta dva liberalna Njujorčanina u jedno od relevantnih imena elektro/kraut/psihodelično/exotica/dance žanra u nastajanju zabeležen je pre dve godine na izdanju LP3.

Novi album, naslovljen podjednako statistički formalno kao i prethodni, nastajao je od ideja i matrica započetih na prethodniku, što je postupak koji asocira na Load/Reload fazu Metallice. Za razliku od raskršća koje su ova dva albuma teškometalnih kolosa predstavljali za njenu publiku, LP3 je proširio početnu viziju i broj poštovalaca, tako da se čekao sledeći korak Strouda i Masta. Ispostavilo se da LP4 teško da može da ponese taj epitet, s obzirom na ne previše iritantno, ali sasvim primetno manirističko tapkanje u mestu koje je na njemu ispoljeno. Dvanaest novih instrumentala Ratatata i ovoga puta funkcionišu kao usisivač veoma brojnih uticaja, no bez jasnog cilja.

Ipak, ako zanemarite početna očekivanja, i bez obzira da li ste ih uopšte i imali, nešto preko 42 minuta ponuđene muzike sadrži dovoljno zanimljivih i pitkih zvučnih rešenja koja možete konzumirati kao futurističku pozadinsku muziku za različite namene. Dakle, ponovo su tu kolaži ispunjeni bogato nadevenim filom ritmova, harmonija, neobičnih zvukova i melodično/melanholičnih gitarskih deonica nasnimavanih sloj po sloj u stilu Mikea Oldfielda.

Ljudski glas se pojavljuje ili da podcrta instrumentalna rešenja, kao što u Neckbrace vokal preuzima ulogu basa, dok zanimljiv uvid u svet ova dva momka pruža tonski zapis iz filma Stroszek (1977), smešten između otvarajuće Bilek i narednog, upečatljivijeg komada Drugs.

Reč je, naime o ostvarenju jednog od najfanatičnijih kinematografskih pregalaca Wernera Herzoga, a za pomenuti film urbana legenda kaže da je to bilo poslednje što je Ian Curtis video na ovom svetu. Ono što ovaj citat još jednom potvrđuje je kontinuirana okupiranost njujorškog dvojca nemačkim kulturnim uticajima, mada ne tako avanturistički eksperimentalno kao na svom drugom singlu, Germany to Germany, a to još više važi i za zatvarajuću kompoziciju ovog albuma, psemu Alps.

Nije da nema pamtljivijih i vrednih udica na ovom materijalu – Bob Gandhi primerice poseduje sjajnu gitarsku liniju koja izrasta iz melanholičnog sinti uvoda, međutim stvar se raspline u naizmeničnom smenjivanju gudača, udaraljki, akustičnih gitara. Kao da su se Stroud i Mast isuviše zaigrali sa otpacima LP3, ne hajući za meru koja bi dala preko potrebnu povezanost ovim kompozicijama.

U nešto manjoj meri ova zamerka vredi i za aktuelni singl Party With Children, no pitanje iz sempla koji ga  zaključuje –“I’ve been thinking what to do with my future” – nameće se kao adekvatniji naziv LP4. Nije stvar u tome da je od destinacije važnije putovanje, već da, ako već objavljujete rezultat svog dvogodišnjeg rada, prvo što bi se očekivalo jeste da, ma kakvi da su, sami rezultati budu momentalno prepoznatljivi. LP 4 pre deluje kao zbirka radnih nacrta, bez jasne ideje šta sa njima.

U celini uzevši, ovo izdanje ne približava Ratatat vodećim vizionarima Massive Attacku, niti poseduje snagu bespogovornog poziva na ples Daft Punka, a na vidiku nije neki njihov Mark Lanegan, koji bi kao u slučaju Soulsaversa, pojačao komunikativnost benda.

Retro futurizam je i dalje epitet koji najadekvatnije opisuje instrumentalne kaleidoskope Ratatata. Međutim, nedostaje osećanje da se ovde nešto zaista dešava, koje je nesumnjivo prisutno u najboljim momentima dosadašnje karijere dvojca. Jer, kad kreirate muziku koja pokušava da spoji avangardu sa ukusom šire publike, zvučnu apstrakciju koja bi trebala da izazove reakciju, jednu, dakle, muzičku Roršahovu mrlju u kojoj svako može da se pronađe, za početak bi ta muzika trebala da ostavlja konkretniji utisak od onog koji izaziva sadržaj LP4.

Povezano:

• LP3, recenzija albuma (2008)

Audio:

• MySpace