LP3

Ironija je rešila da se malo poigra s njujorškim dvojcem bez kormilara zvanim Ratatat: u trenutku kada su svoju muziku obogatili do mere da im više niko ne može zameriti na jednoličnosti i nenametljivosti, Mike Stroud i Evan Mast su napravili najnezanimljiviju ploču u karijeri. Odluka da se delotvorni pristup s prva dva albuma (Ratatat iz 2004, i Classics iz 2006) delimično izmeni sigurno je kumovala ovakvom ishodu, mada je teško predvideti da li bi identična formula spasila stvar.

Osobenost Njujorčana ležala je u njihovoj mogućnosti da muzički opismene indie rockere i nateraju ih da “uverljivim” konstatacijama tipa “slušam Franz Ferdinand, Interpol, ali i Ratatat!” ponosno istaknu svoje široke poglede, koji obuhvataju i elektroniku, i hip hop, i reggae, i ko zna šta još. Pored toga što su dovitljivo uspevali da i najkonzervativnijim hardrockerskim harmonijama podare plesnu dimenziju, Mike i Evan su imali smisla da isporuče zavidnu količinu melodija pamtljivih na duge staze.  

No, i pored nesumnjivog talenta i postojanog identiteta, njihovoj muzici se često prebacivano da je previše pozadinska da bi se trošilo vreme na udubljivanje u nju. Iako su takve zamerke mogle poteći isključivo od pasivnih slušalaca, Ratatat su rešili da na trećem albumu odgovore raskošnim aranžmanima i dubinom pesama, koja je u pojedinim momentima prilično isforsirana.

Za početak su osetno redukovali programirane bitove u želji da živim perkusijama stvore što organskiji osećaj. Stoga, međutim, čudi drastičnija mera da se zakine i na električnim gitarama i prvenstvo dodeli spektru instrumenata s dirkama. Melotron i čembalo se, doduše, fino uklapaju u njihov koncept, ali poenta zapostavljanja jednog od zaštitnih znakova je, i pored prisustva njegove akustične varijante, zaista nejasna.

Daleko veći problem je odsustvo balansa kvaliteta i alarmantna prosečnost dobrog dela ploče. LP3 je, zapravo, solidna utakmica u kojoj se veći tok odvija na sredini terena, bez puno atraktivnih poteza. U prave prilike spadaju hipnotički prvi singl Shiller, koji deluje kao savršena uvertira i u čijem drugom delu duo otkriva afinitet ka Iron Maidenu, i vokoderska Falcon Jab, koja zvuči kao izgubljeni deo puzle prethodnika Classics.

Njima se još mogu pridodati akustična refleksija Mi Viejo, saundtrek za putešestvije Halejeve komete Shempi i šarmantna baladica Black Heroes, dok je podijumska nuklearka Mirando jedini siguran pogodak kojim stari dobri Ratatat direktno dovodi u pitanje efikasnost novih metoda.  

Mirando

Ostatak repertoara više je jalov nego smislen (Imperials), katkad previše kitnjast (Mumtaz Khan), a ponekad i sasvim nepotreban (Flynn, Gipsy Threat). U tim trenucima postaje jasno da nedostaci albuma nisu toliko proistekli iz drugačijeg tonskog ustrojstva koliko se, poput samog naziva, kriju u kreativnom padu koji su Ameri prevideli u želji da budu što bujniji.

Zbog toga bi verovatno najpametnije bilo da Mike i Evan prestanu da budu toliko osetljivi na kritike ljudi koji nisu njihova ciljna populacija, već da se vrate svojoj uspešnoj bekgraund muzici i ponovo budu oni tinejdžeri koji su zanemeli kad su prvi put čuli Daft Punk.

Audio:

• MySpace