Drugi pogled na prvo veliko rock’n’roll samoubistvo. Pop kultura je refleksija stvarnosti, pa u njoj mora biti mesta i za jedno oko puno suza – udovica Iana Curtisa priča o svojim danima pre, posle,ispred i iza Joy Division
Retko se dešava da imate priliku da pišete o nečemu za šta odmah znate da pripada najuzbudljivijim svedočanstvima o popularnoj kulturi. Kad se prvi put pojavila 1995, ova knjiga je izazvala manju senzaciju i pomešane reakcije, jer je ponudila uvid u pogled sa strane nekog venčanog za rock bend, odnosno njegovu tragičnu umetničku zvezdu, koja je počinila samoubistvo u zajedničkoj kući, izgradivši sebi slavoluk patnje.
U to vreme su ozbiljne knjige o rock muzici konačno počele da se pojavljuju u većim brojevima, ali baš nijedna nije govorila iz pozicije tako čestog ženskog svedoka u centru zbivanja, o usponima i padovima, tamnim i lepim stranama velikog rock benda u nastajanju – posebno niko nije mogao da govori tako intimno o Joy Division kao Deborah Curtis, Ianova udovica.
Vrednost ovog govora je tim veća, a dokumentarna naracija dobrog dela knjige tim potresnija, što se bend o kome je reč na kraju pretvorio u jednokratnu, oročenu avanturu, neizdrživi kratki bljesak emocija kakav se više nikad nije ponovio u popularnoj muzici. Obećanje koje je nadraslo bend o kome je reč sad dobija svoje ljudske obrise, mimo neophodne mitologije - neki od njih prepoznatljivi su prizori gradske dece puštene sa lanca, drugi su čisti heroizmi nadilaženja čamotinje koja puzi svuda okolo obuhvatajući celokupni pejzaž i prodirući u ljude, krnjeći egzistenciju dok ne postane ekstremno siva.
Ukratko, saznajemo da je Ian jahao svinje kad je bio mali u ubogom Meklesfildu, da je voleo neobično odevanje i uglavnom slušao samo sebe a drugima pokušavao malo da diriguje i govori im šta da rade sa sobom, čitao je puno naučnu fantastiku kao i istorijske studije o nacizmu, obožavao Loua Reeda i Davida Bowiea, navijao kako i treba za Manchester City, jednom prilikom gledao Iggyja Popa iz prvog reda, izbegavao okršaje ali umeo da udari, zavlačio se po crnačkim noćnim klubovima sa plesačicama-prostitutkama, dok mu je ideja medenog meseca bila da vodi ženu u Pariz u neki verovatno swingerski prostor u kome se nije snašao, pa na autostoperski put do jednog od prvih punk festivala u južnoj Francuskoj. Neobičan čova svakako.
Svima dobar
Zbog privatnosti iskaza, knjiga Deborah Curtis jedno je od onih literarnih dela čije postojanje neki teško mogu u potpunosti prihvatiti, jer nam otvara vrata ka jednom komadu stvarnih zbivanja za koje mnogi fanovi uopšte ne žele da znaju da postoji: kućnom naličju koje imaju ti likovi veći od života. Nijedna druga grupa verovatno nema manje prava da ima tu kućno-domaćinsku senku nego Joy Division, ali, sa druge strane, ako senke uz nekog dobro idu, onda su to oni.
Momenti realnosti koje donosi ova knjiga zato uveličavaju poeziju grupe do visina koje se skoro ne mogu podneti – razapet između dve žene, dva Mančestera, dva sveta, i sam raspolućen, Ian Curtis se ovde pojavljuje sa mnogim ružnim osobinama koje tako podsećaju na svakodnevni život koji živimo. Njegov život je mogao da se desi u Boru i Leskovcu podjednako, a možda i nije, ali je iz priče njegove žene jasno da ga je oblikovala kombinacija slabijih imovinskih prilika i izloženosti najsmelijim vizijama pop kulture kao putu da se izraziš i izađeš iz svih ograničenja, koja je u to doba obeležila celu generaciju širom sveta, posebno u Britaniji i njenim zabitima.
Bljesak saznanja da se izlaz može naći trajao je u Ianovoj glavi tri godine koje njegova žena pažljivo opisuje, počinjući hronološki od školskih dana. Njen tekst, korak po korak, do kraja zadobija sve više očekivanog naboja univerzalne poruke, zahvaljujući maltene od antike prisutnoj temi odnosa sa osobom koja je neosporno umetnik na tragu velikih stvari. Pisati o Ianu Curtisu je očigledno neverovatno težak zadatak za ljude koji su ga poznavali, čini se najviše zbog njegove neuhvatljive prirode i osećaja obaveze da učini za ljude ono što oni očekuju od njega.
Ono što izlazi iz ove knjige kao suštinsko svedočanstvo jeste priča o Curtisu kao nekom ko je uspevao da za svakog bude ono što bi ta osoba želela, ipak ne gubeći svoj oblik. Po kojoj ceni je to uspevao da uradi, postalo je jasno tek na kraju.
Svečano unatraške
Joy Divison su već za svog postojanja bili bend koji se posebno uvažavao. Oni i Gang Of Four su, uz Magazine, bili taj deo drugog naleta engleskog new wavea koji je opisivao (a ne predskazivao, kao što bi mnogi želeli da čuju) jedan mnogo mračniji pejzaž nego što je ponekad bezrazložno euforični nalet energije mladih grupa to uspevao. Bio je to besputan svet u kome niste želeli da budete, mada ste svakako bili: sadašnjost kojoj se prošlost ruga, a budućnost zamiče za ćošak kao begunac koji nam je nešto ukrao pa ga bezuspešno jurimo.
Bendovi su u to vreme jurili budućnost, a ona je kao u košmaru, uvek bila iza ćoška.
Sa Joy Division, međutim, osećaj je bio kao da smo stigli u svoju budućnost, samo da bi shvatili da na tom neverovatnom mestu nas nema. Curtis, pasionirani čitač Ballarda i klasičnih anti-utopija, znao je sve o tome pre nego što je prosuo svoju ingenioznu poeziju po svima, usput režirajući bend da radi u skladu sa njegovom vizijom. I bend je stvarno pisao istoriju koja je visila u vazduhu i čekala da bude napisana, kao da neko odozgo govori kroz njega.
Sa druge strane stoji žena iz istog okoliša na ivici grada, i stvarnije od stvarnosti su njene reči koje opisuju, stranicu po stranicu, zbunjene ali pretenciozne, naterane da žive sami, mladiće, kojima je možda bilo samo do glupe školske šale u toku dana, ali su – eto – znali da drže
|
Out of Touch (1997) On the wasteline, Pass the dateline, Nervous feeling, Empty station, |
Da, Joy Division nisu baš nešto besprekorno svirali na početku, ali su odmah imali šta da kažu, što je u to vreme značilo da su odmah imali nekog ko je želeo da ih sluša. Deborah je svakako bila jedna od tih.
Njihovo zajedničko odrastanje uz sve nedaće i ljubav nastala u istom društvancetu deluju pomalo kao stvarno odigran francuski trio a menage roman, pa nekako nije bilo neočekivano da se pojavi bar jedna Belgijanka, u liku Annik Honore, koja tokom kasnijih dešavanja polako istiskuje Deborah, ostavljajući je izolovanu od muža i benda na pragu neslućenog uspeha.
Ipak, najdirljivije stranice su svakako one na kojima Deborah uspeva da opiše društvene situacije i prilike koje su činile slobodno vreme i svakodnevni život mlade osobe u Mančesteru u to doba, tek toliko da vidimo da nama nije bilo niti je sad najgore. Te stranice stoje ravnopravno sa najboljim stranicama Jon Savageove England’s Dreaming i John Lydonove Zabranjeno za Irce, crnce i pse, kao definitivni iskazi o odrastanju u Engleskoj, ali i na drugim obodima Evrope, tokom 70-ih.
On je ta atmosfera
Knjiga tiho i skoro nehotično otvara jedno od ključnih pitanja za svaki dan – smemo li da budemo pocepani između dve ljubavi, smemo li da sledimo samo osećanja, do kojih granica se umetnička inspiracija sme umetnuti u odnose između dvoje a da oni ostanu normalni? Koliko bolest kao što je epilepsija može da uvede čoveka u suicidalna razmišljanja više je medicinsko pitanje, ali moralne dileme koje otvara odnos dve osobe nisu...
Jedna od njih je šta misliti o čoveku koji nema odnos prema parama, ali vrlo dobro zna da od žene pokupi poslednji novčić ne bi li kupio cigarete. Ko ima pravo na toliku bezmoždanu nesvest i da li je nesvest o realnim okolnostima pod kojima živiš takođe deo umetnosti, kako bi neki želeli da se misli? Dodir iz daljine na toj tački postaje delce koje otkriva jednu večnu dramu iza umetnosti i pop muzike, i time uveliko nadilazi uobičajeni žanr pop biografije.
Centralna priča knjige zapravo je priča o Curtisu koji traži i pokušava da prepozna u svojoj službenoj romatičnoj vezi broj 2 - Annik Honore - klasičnu ljubavnicu-muzu, nalazeći kod nje, u epizodama i dozama iz očiglednih razloga nepomenutih u knjizi Deborah Curtis, nešto što je od takve osobe mogao, a od jednostavne i vesele Deborah nikako nije.
Annik je očigledno sofisticirana osoba iznad njegove klase po rigidnim engleskim merilima, žena koja je radila u evropskoj diplomatiji, i nešto najbliže spoljnjem nadahnuću što je mogao da nađe, ali to nadahnuće nije podrazumevalo i ispunjenje koje je imao pored Deborah. Ne verujem da ženske osobe baš mogu do kraja da shvate ovu vrstu podele, niti su to dužne, pa neću ni nastavljati, jer je ni Deborah ne shvata niti je u stanju da je opiše svojim rečima, pošto je nikad neće priznati - mada je ova podela centralna za razumevanje Curtisovog rascepa.
Iz konteksta kog nam Deborah predočava, sasvim je jasno da je emotivna klackalica mlela Iana Curtisa, uništavala njegovu medicinski narušenu stabilnost, oštećujući obe žene oko njega, ali proizvodeći umetnost koja se sa nezapamćenom lakoćom suočila sa večnošću.
Glavni chill za mene, koji je tu muziku slušao u onom vremenu i onako kako je dolazila, i dalje jeste prosto neverovatno odsustvo svakog foliranja i nameštenosti kod Iana Curtisa, koji je iz relativne bede i sa nikakvom startnom pozicijom u životu, bio predodređen za prigradsku pijanicu koja traći dane vukući se sa drugarima po pubovima, suočen svakodnevno sa ljudskim jadom kroz svoj posao socijalnog radnika. Iz takve pozicije, Ian je uspeo da izmisli sebe kao umetnika koji ima nešto da kaže, preko vremena i prostora - kroz sebe, pa čak i svoju ženu koje se nikad nije odrekao, koliko god ružno pričao povremeno o njoj - izabravši zajednički dom za scenu svog oproštaja od svih, a Deborah za poslednju osobu koja ga je videla živog i prvu koja ga je videla mrtvog.
|
Napomena: Poseban dodatak knjige predstavljaju svi stihovi Ian Curtisa koji su ovde prvi put sabrani u svojoj celini i u engleskom originalu. Ne samo da na kraju knjige imamo priliku da ih ponovo pročitamo, hronološki raspoređene (uz spisak svih koncerata, kompletnu diskografiju i par privatnih fotografija), nego su dodate i neobjavljene stranice poezije, pa čak i nešto proze, koje je Deborah rekonstruisala sa papirića naslaganih u onoj jednoj kesi u kojoj je Ian držao sve svoje spisateljske poduhvate. To ovoj knjizi daje dodatnu neophodnu spomeničku vrednost. |
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
JD (gost)
| 07.09.2009. 12.38.16
Da je Kurtis mogao da pročita ovaj tekst - UBIO BI SE.
-
dj kastorp (gost)
| 07.09.2009. 16.13.21
Meni je ok tekst,samo nisam Joy D nikad lomio kroz "erotsku" ljubav,pa ga sad mozda cujem i na drugi nacin.
-
@JD (gost)
| 07.09.2009. 22.57.28
slazem se
-
Akira (gost)
| 08.09.2009. 09.01.20
Knjigu ne zelim da citam jer je jadni ugao nekoga ko je mozda jednostavan i veseo ali ustvari plitak i glup Deborah jasno pokazala kroz uticaj na film Control, smece prve vrste. Ian je bio POETA. Ona je posesivna domacica. Mogla da bude mozda kao licni najveci domet npr. zena fudbalera. Nasla se gde se nasla pogubnom kombinacijom mladosti i ruganja sudbine...
A, mozda i spremim kofu za povracanje pa prelistam knjigu jer cak i tu mora da bude komadic slagalice o poeti. A svaki komadic mi je dragocen. Sacuvacu deo sa stihovima, naravno.
-
"Koliko čovek može... (gost)
| 08.09.2009. 09.53.13
...ako ide peške sa dve žene" i jednim detetom.
Mislim da je knjiga dobra. Davno sam je čitao. Žao mi je što je dete ostalo bez oca, koji je ipak prilično daleko stigao.
-
polako (gost)
| 08.09.2009. 10.01.07
on je bio POETA, ali to ne znaci da nije ziveo na planeti zemlji. POETE su bili i Bodler i Rembo i mnogi drugi, ali su ziveli tako kako su ziveli. Mistifikacija tu nista ne pomaze
-
elpaso (gost)
| 08.09.2009. 10.40.59
odlican tekst. da je kurtis znao da ce ga slusati nesrecnici kao JD I akira, UBIO BI SE JOS JEDNOM...cuj ovo "Mogla da bude mozda kao licni najveci domet npr. zena fudbalera", kakvo ufurano preseravanje...
-
dendyconsole (gost)
| 08.09.2009. 11.38.54
ova recenzija je uzasna i potpuno neozbiljna
-
stomugromova (gost)
| 08.09.2009. 11.50.52
ah, ukleti pesnik i njegova muza... melanholične misifikacije romanitzma. ni sto žena ne mogu čoveka da unesreće koliko verovanje u jednu takvu muljavu maštariju.
-
@ (gost)
| 08.09.2009. 12.30.10
oh, zasto bi jedna obicna domacica imala uopste pravo na svoj glas pored takvog jednog izvrsnog poete!? pa ona samim svojim postojanjem manje vredi!
-
seljak (gost)
| 08.09.2009. 12.57.26
"Ona je posesivna domacica. Mogla da bude mozda kao licni najveci domet npr. zena fudbalera"... stvarno jadan taj Curtis, ko ga sve slusa. idite bre negde da malo radite, u neko selo, da se malo oslobodite od tih urbanih/poetskih frustracija
-
poboks, (gost)
| 08.09.2009. 13.45.50
mesto na kome intelektualne rasprave i kreativna tumacenja ne prestaju!
-
Gvinevra (gost)
| 08.09.2009. 15.23.58
"Ne verujem da ženske osobe baš mogu do kraja da shvate ovu vrstu podele"
ma, jok, zene nemaju pojma o inspiraciji, niti o rastrzanosti izmedju dve osobe...
-
akira (gost)
| 08.09.2009. 16.22.29
A, da, jesam fan Joy Division. Sto znaci da sam seljak, nesrecnik i proseravam se. Bravo :D
Zivi bili branioci zena fudbalera!
-
osmatrač (gost)
| 08.09.2009. 16.50.02
akira ,najzabavniji komentator na popboksu
-
stomugromova (gost)
| 08.09.2009. 20.13.33
bolje žena fudbalera nego proserator.
svakome ponekad treba neko da ga brani. samo što ti ne shataš, ne brane ljudi samo ženu, nego i poetu, možda i samu poeziju, od takvih nadobudnih nadri filoziofa k'o što si ti.
-
nabih pun volej (gost)
| 08.09.2009. 22.30.36
i promasih penal. dok mi je ceo stadion zvizdao, shvatio sam da mi je to najbolji potez u zivotu.
branilac zen fudbalera
-
akira (gost)
| 09.09.2009. 07.29.25
Stomudaodgromova,
ti si vidi se veoma obrazovan i pametan lik. ;D
Ako se potrudis mozda postanes zena i udas se za fudbalera.
-
hajde (gost)
| 09.09.2009. 11.42.58
da zakažemo tuču!
-
stomugromova (gost)
| 09.09.2009. 12.50.15
samo još da postanem žena i da nađem fudbalera. to je okej, samo je bedak što ne volim fudbal.
-
druga, koja je razumela i volela onu pr (gost)
| 10.09.2009. 10.12.57
Odličan tekst, sa previše nepotrebnih komentara (šta li to nagoni ljude da pričaju o onome što ne razumeju?). Lepo je zaviriti u intimu umetnika i shvatiti kakav je on zaista, a ovaj tekst nam je upravo to omogućio - da shvatimo... Ambrozića.
-
Ivana (gost)
| 19.11.2009. 01.50.58
Knjiga Debore Curtis predstavlja veliki doprinos saznavanju priče o Ianu Curtisu, ali ni izbliza ne predstavlja "jedini pravi" dokument, kako se to knjiga reklamira na omotu. Ovo je krajnje subjektivno svedočanstvo jedne osobe, koje na momente deluje više kao autobiografija u kojoj se autorka pretežno žali na to kako je Ian bio loš muž i kako ih je njegov bend sve više razdvajao, i izražava ogorčenje zbog toga što se zaljubio u drugu ženu. Sve je to s neke strane razumljivo, ali je meni pomalo čudno, pošto se ipak radi o čoveku koji se ubio pre mnogo godina.
Autor ovog teksta iznosi svoje viđenje Curtisovih problema sa kojim ne moramo svi da se složimo. Moj utisak na osnovu Deborine knjige jeste da problem nije bio u tome što ona nije mogla da bude "muza", već to što njih dvoje nisu nikada bili zaista bliski, a sa vremenom su još više udaljili. U knjizi he očigledno je da je Ian ženi vrlo malo pričao o svojoj muzici i poeziji, a i da nju to nije naročito zanimalo. Stiče se utisak kao da u ovoj knjizi upoznajemo Iana vrlo površno - a i da ga je tako poznavala i njegova žena.
Kaže se da postoje bar 3 strane svake priče - moja, tvoja i objektivna istina. Dobili smo istinu Debore Curtis, ali Ian Curtis nije u stanju da odgovori. Ovu knjigu je najbolje čitati u kombinaciji sa drugim, znatno objektivnijim i sveobuhvatnijim biografijama Curtisa - preporučujem "Torn Apart" Micka Middlesa i Lindsay Reade (2006), kao i sjajni dokumentarac "Joy Division" Granta Gee-ja, u kojima se mogu čuti glasovi i mnogih drugih ljudi koji su bili bliski Curtisu, pa čak i njega samog (u vidu pisama upućenih Annik Honore, od kojih su neka štampana u "Torn Apart").
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.