Sinoćnji koncert američkog kolektiva u punom Expo centru potvrđuje tezu da ponekad krajnji utiasak nije saobrazan prostom zbiru činjenica
Mesto: EXPO centar, Novi Beograd
Vreme: Subota, 31. maj 2010.
Koncertna ponuda u srpskoj prestonici vazda biva obeležena sa dve nezaobilazne stavke, obe uznemirujuće.
Kao prvo, gotovo svaki novi koncert u žižu nanovo dovodi problem nepostojanja dovoljnog broja prikladnih prostora za njihovo održavanje. Tako je dvojcu Thievery Corporation (praćenom brojnom bulumentom izvrsnih svirača i pevača) dopao Belekspo Centar, prostor čiji preambiciozni naziv ne može zadugo da prikriva prost fakat da je reč tek o blago našminkanom, ali ipak tek magacinskom prostoru upitne funkcionalnosti kada su muzičke prigode u pitanju.
Za cenu ulaznica koje su se primakle evropskom nivou valjda nije nerazumno očekivati klimatizovan prostor, video-bimove putem kojih bi i negorostasni mogli da isprate pokoje dešavanje na inače dosta nisko postavljenoj bini?
Drugi duboko iritirajući aspekt gotov svakog većeg nastupa, koji posebno ide po ganglijama onih sitnih duša koje nekim čudom dolaze na koncert da čuju muziku, predstavlja goruća potreba velikog broja ljudi da glasno pričaju i često nesvrsishodno cirkulišu kroz zbijenu masu.
Tokom sinoćnjeg koncerta ste, u ulozi neželjenih svedoka mogli dosta toga nevojlno da saznate – seksualne egzibicije hvalisavaca, neopreznost ugledne modne kreatorke, platformu jedne više-manje opozicione stranke, previranja u domaćoj korporaciji koja svakog dana sve više posrće i to na neekonomnsko-patriotski način...
Kome je do davanja šanse muziciranju Thieverey Corporation škvadre valjda uvek može da zadovolji apetite YouTube patrljcima, zar ne?
Uobičajeno demografski šarolika publika je sinoć ispunila svaku stopu Belekspo Centra, te se dovođenje TC pune dve godine posle izlaska poslednjog albuma čini kao potpuno rezonski potez organizatora. Među okupljenima je bio i dovoljan broj onih koji ne igraju za život i koji za opijatima po želji posežu za svaku iole recentniju i elektronski obogaćeniju notu. Grehota je da se propusti prilika za malo širenje horizonta uma, a valja dati šansu i jurišnicima Hitne pomoći da istinski zarade plate. Tako da je bilo nekoliko intervencija sinoć, tradicija je ispoštovana, dug je namiren i noć je došla po svoje.
U svojstvu predgrupe na binu su dobrih pola sata i nešto malo više muzicirale domaće vrednice Irie FM. Ovaj tim je pružio zanesenu i nekalkulantsku svirku zasnovanu na veoma izraženoj (ali odveć ’belačkoj’) fascinaciji presviranog fusion-raeggea koje je i jedino rimovanje za jednim od aspekata zvučnog univezuma zvezda večeri.
Irie FM su velika nepoznanica, te ni očito kompetentna svirka niti srčan pristup nisu pobudili veću pažnju publike. Ipak, ovakav odabir predgrupe ima daleko više rezona nego svojevremeno uparivanje Saint Etienne i Ane Stanić.
Sam početak nastupa Thievery Corporationa (u 22.30h) obeležio je katastrofalan zvuk na nivou svadbarske distorzije u sitne sate, te je uvodna A Warning Dub bila asocijacija na jezovito srpsko proleće 1999. godine, a prava je šteta što je sjajan triling izuzetnih pesama (Mandrala – The Lebanese Blonde – Shadows) protraćen u tom nepogodnom trenutku.
Zvuk se nešto kasnije više-manje popravio te nije bilo formalnih prepreka da se ne uživa u domaćinski raskošnoj i malo je reći znalački zreloj svirci mnogoljudnog Thievery Corporation sindikata (da, istina je, sinoćnjem nastupu doprinelo je obećanih dvadeset vrlih duša).
Čemu smo to lepom sinoć bili svedoci? Recimo, besprekorno izvedenoj brazilskoj sinkopi Sol Tapado, visokoenergetskom izvođenju furioznog funka Numbers Game, neodoljivo eteričnoj La Femme Parallel u kojoj su TC pokazali da mogu suvereno da vladaju i teritorijom na koju tapiju drže Air (a koji su nas na svom ovozimskom nastupu u Areni uskratili upravo za takve dragulje), dozirano psihodeličnoj Amerimaka...
Posebo oduševljenje prisutnih su izazvali potpuno brazilifikovana Hari Krishna, te donekle ubrzane The Heart’s a Lonely Hunter, eksplozivna protestna Vampires (tokom koje su nas TC upozorili/zamolili „Ne daj svoju nezavisnost, Srbijo“(!!!)) , a koja je uz Sound The Alarm bila i uvod u srditu paljbu u vidu inferenalno žestokog raga napada u Assault i Warning Shots.
To je i bio zvanični završetak nastupa, a prvi bis je doneo azijski mističan instrumental Forgotten People, nešto raštimovanu Sweet Tides, koordinirano horsko pevanje uz The Richest Man in Babylon, navijačko bodrenje uz El Pueblo Unido i Coming From The Top. Tačka na ’i’ stigla je u vidu nešto aranžmanski preuređenije i produžene Marching The Hate Machines (bez podrške Flaming Lipsa, naravno).
Odličan nastup benda koji se već dugo rve sa nametnutim identitom, balansirajući po tankoj liniji razdvanja easy listening pakla kao fatuma, neporecivog umeća i potrebe da se bude društveno anagažovan (sa jakom i jasnom anarhosindikalnom političkom agendom do koje, nažalost, malo ko od ljubitelja drži).
Pitchfork mudraci su povodom izlaska albuma Radio Retaliation zajedljivo (mada ne neosnovano) primetili da su TC ponudili savršen zvuk za luksuzne poslovne večere u doba SEKE. Ali to je u svetlu sinoćnjeg trijumfalnog i očigledno ovacijama ispraćenog nastupa u Beogradu tek dokaz sitničavosti iznete i u prva dva pasusa ovog izveštaja. Sve ostalo su nijanse.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari