Mrtvi do zore

Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Sreda, 26. maj 2010.
 

Glen Benton i Deicide sa pravom nose titulu jednog od najkultnijih death metal bendova svih vremena. U vreme kada su Obituary i Death gradili precizne metalne skulpture a Morbid Angel delovali kao gospoda sa zdravim filozofskim stavovima spram vladajućih judeohrišćanskih vrednosti, Deicide su bili uragan divljaštva čiji je satanistički nadev prizivao vizije krvavih rituala i žrtvenih ubistava umesto stripovskih demona i B-horor vampir(ic)a.

Prva dva albuma ovog benda na kojima je producentska magija Scotta Burnsa eksplozivnost četvorke iz Tampe pretvorila u uglancano oružje masovnog uništenja, i danas su suvi klasici.

Naravno, Benton je sa godinama gubio na oštrini a dobijao na bezobrazluku. Bend je od satanizma skrenuo ka antihrišćanskom aktivizmu, pevajući manje o obrednim samoubistvima a više o tome kako hrišćanski sveštenici otimaju keš i bambusaju maloletnike, a harizmatični basista/pevač je skrenuo u nešto konvencionalnije vode minorne rok zvezde, zamenjujući utiskivanje usijanog obrnutog krsta u svoje čelo (vele da je tokom godina ovo uradio najmanje 12 puta) pušenjem gandže i interesovanjem za motore. Od obećanog samoubistva u 33. godini takođe se odustalo, a bend je u međuvremenu izgubio braću Hoffman i pretvorio se u Benton/Asheim kombo sa bilo kojim gitaristima koji bi u vreme turneje ili snimanja bili slobodni.

Verovatno je najbizarniji momenat bila turneja iz 2007. godine kada je umesto Bentona pevao Seth Van Loo iz Severe Torture. Kako je to prošlo verovatno najbolje govori video na kome Van Loo peva Sacrificial Suicide, čitajući tekst sa papira. Da Popboks dopušta smajlije, ovde bi bio onaj što rida.

Dobro, na ovogodišnjoj turneji Benton je definitivno u postavi a pored bivšeg Cannibal Corpse pregaoca, Jacka Owena, na jednoj gitari (koji je u bendu sa prekidima od 2006. godine), drugu svira odlični Kevin Quirion iz Order of Ennead.

Sinoćnji koncert su otvorili beogradski Awaiting Fear, svirajući stilski jednostavan, čak primitivan death metal sa daškom Cannibal Corpsea i njihovih satelita, no, ono što nemaju u originalnosti nadoknađuju srcem. Kojot aka Hornsman Coyote stoji pored nas i koristi njihov nastup da postulira kako je death metal pravi hardcore (dodajući da je beogradski hardcore 90-ih bio tužna epopeja dece u skupim duksevima i da, iako i sam nosi skup duks, vidi razliku u tome što je svoj sam zaradio), tvrdeći da su death metalci najbolji ljudi.

Istina je, Awaiting Fear nisu (za sada) veliki bend i zvuk im je užasno mutan čak i za standarde prve predgrupe na internacionalnom koncertu, ali ima ovde šmeka i sasvim dovoljno hedbengerskog materijala, a Alisa, Satan (iz Bataje) i ostatak ekipe pokazuju entuzijazam i volju za napredovanjem za koju se nadamo da će ih poslužiti.

Sala se već poštenije popunjava za nastup Sacramental Blood, svakako najvažnijeg domaćeg death benda u ovom momentu. Nova postava je navežbanija nego i jedna pre i utisak je da će predstojeći debi album biti sasvim svetskog kvaliteta kada se konačno pojavi. Međunarodno koncertno iskustvo se odmah vidi jer Sacramental Blood par stotina ljudi u publici zasipaju nemilosrdnim blastbitovima i gitarskom lomljavom koja ne dopušta da se diše, govori ili misli. Metal na granici čujnosti, brzine i izdržljivosti, teški prelazi, vokalna grmljavina, Sacramental Blood isporučuju sve što možete da poželite na ovakvom koncertu pa još na to dodaju i jednu obradu Terrorizer za nas matorce. Još par sezona vežbanja i nešto skuplja oprema i ovaj bend će biti vredan bilo koje bine u svetu.

Deicide izlaze pred već solidno popunjenu salu i gruvaju iz mesta, isporučujući četiri pesme, što se kaže „bez vađenja“. Asheimovi bubnjevi su bujica kliktanja, udaraca i metalnih odjeka – ne uvek jasni ali stalno tvrdi, gitare su zid od granita, a Benton je dementni brkati rednek zagledan u tavanicu što iz grla izvlači i dalje zastrašujuće glasove đavola sa biblijskim imenima.

Mešanje nemilosrdnih mosh deonica srednjeg tempa i jedva kontrolisanih blastbit izleta i danas čini muziku ovog benda posebnim ritualom i skoro je nemoguće tokom Dead by Dawn naći osobu u publici koja nije bar malo sišla s uma. "This is not real/I am not the chosen one", urlaju svi oko nas a Benton i ekipa minut kasnije prelaze u Once Upon the Cross, podsećajući na to kako je bend sa godinama postajao melodičniji a pesme jednostavnije.

Naravno, uživo razlika jedva da se može primetiti, i Serpents of the Light ili Blame it on God su samo nešto kraće nego monstruozne Dead but Dreaming ili Trifixion, ne i značajno „pevljivije“. Owen i Quirion su surovi profesionalci ćelavih glava i urednih brada a njihove gitare reže, grme i pevaju po komandi, Asheim trese zemlju (i nebo), a Benton je u najboljim momentima (na primer u kultnoj Sacrificial Suicide) i dalje negativni mesija koji je nekad izazivao proteste i bombaške napade.

U drugim momentima on je samo znojavi, matori bajker koji će izgovoriti tek par kurtoaznih „lep vam je grad i zemlja“ i „vi, mamojebi sad morate da podivljate“, ograničavajući se uglavnom na izvikivanje naslova pesama i podrigivanje u mikrofon. Nastup Deicide je dakle, najviše muzika, najmanje ideologija, vera ili filozofija, ali makar je muzika na mestu.

Kojot tvrdi da su death metalci najbolji ljudi. Benton nije neko koga bismo nazvali najboljim čovekom čak ni uz žestoko rastezanje definicije ali ovo je muzika koju je teško isfolirati i zahteva krv, suze i znoj. Možda Bentonov mozak više ne veruje mnogo u reči koje izgovara ali njegovo krupno, oznojeno telo u standardnom kožnom prsluku i dalje najviše živi upravo dok svira.

Čekamo vas u Subotu na Mayhemu!!