The Night Before (EP)

Bend u, čini se, neprolaznom raskoraku sa recenzentima i uvek par koraka u zaostatku da svoje mogućnosti i kapitalizuje, ponovo je aktuelan. Mada, reklo bi se, ne sa namerom da krene u novi, baš ovaj put možda pobednički juriš. Cilj je bio, baš kao toliko puta ranije, da se potvrdi postojanje na istim kotama i uz stare preference i navike.

The Night Before je prva od dve planirane ovogodišnje pesmarice (druga, prigodno (i možda konceptualno) nazvana The Morning After će sačekati dolazak jeseni), izvedena u pomalo skrajnutom obliku mini-albuma . Na trpezi je ovog puta tek sedam pesama, od kojih su dve već bile predočene sledbenicima tokom nastupa koji su usledili nakon izlaska povratničkog albuma Hey Ma (pre gotovo tačno dve godine).

Sve očekivano i toliko puta predočavano je ponovo tu – već davno prepoznatljiv zvuk (koji su formulama skloni recenzenti dijagnosticirali kao spoj power popa i speced-out rocka), začudna lirika, naglašeno dramska interpretacija Bootha i upadljiv užitak sa kojom je već sredovečna momčad i ovaj put ulazi u još jednu studijsku avanturu.

I posle ovog izdanja, to je već nakon nekoliko pomnijih preslušavanja ovog albuma jasno kao dan, enigma zvana James neće se primaći iole smislenijem i preciznijem razrešenju. Prisetimo se samo da je James do najvećeg hita karijera (potvrđenog stadionskog potencijala) Sit Down došao usred dominacije potpuno različito zasnovanog dance rock talasa sa samog početka 90-ih.

Tima Bootha to očigledno mnogo ne dotiče, jer ova zbirka pesama je još jedan tiho i staloženo predočen argument u prilog tezi da je Booth vanserijski pop-autor. Njegov maestralni solo-album Bone ima moć da ostavi bez daha, a sve to je bilo postignuto bez upadljivijeg upinjanja i bez traga usiljenosti.

The Night Before prati taj trag, a kao zajednički imenitelj tu je i Lee Muddy Baker na producentskom tronu. Stoga ne čudi da je i ovoprolećno izdanje zbornik poletnog power pop zvuka, melanholije u stalnom i posve prirodnom klinču sa osmehom. Jamesovci i u ovoj inkarnaciji isporučuju slasnu porciju elegantnog i puritanski preciznog gitarskog popa na razne teme i u dovoljno razaznatljivih valera.

Tako je početna It’s Hot slikovita ilustracija onoga što zapadnjačka muzička štampa označava kao ’grower’ – inicijalna kapisla je karakterističan Joy Division muzički trik, da bi se pipavom gradacijom došlo do primetno poletnog refrena. Aktuelni singl Crazy je tradicionalistički osmišljen i skrojen James (večito mogući) hit; u ovoj pesmi Jamesovci se drzne na dobrano zaboravljnu teritoriju predrefrena kojim se sondira put razmahanog refrenu.

Ten Below (sa jasnom izrečenom posvetom kralju Johnu Peelu) je još jedan moćan trenutak i potvrda umeća zahvaljujući kojima je moguće dream pop u samo minutu preinačiti u primetno razdraganiji power pop. Definitivno najblistaviji trenutak ove ploče, Porcupine, je briljantno poigravanje U2 zaostavštino, nežna i silovita pop-pesma od sorte od koje su U2 vitezovi, nažalost, digli ruke.

Shine pokazuje kako veštima jednostavnost u izrazu nije nimalo strana; osim toga, ovde očarava i naivna vera Tima Bootha da je popularnom muzikom i dalje moguće menjati preovlađujuća stanja sveta bogatije manjine koja rukovodi ovim svetom. Bono Vox iz pominjanih U2 bi od ovoga možda napravio još jednu samosvrsishodnu mesijansku tiradu, ali Booth i družina se ispravno zadržavaju na tački borbene rezignacije.

Dr Hellier se uz naglašen rad ritam sekcije i šapat Tima Bootha tiče (još jedne osude) savezničkog vršljanja po Iraku i inim žarištima, dok altruistička Hero pokvari utisak u završnici – Boothova filozofija koja neke odbija ostavljujući utisak samodopadljivog brbljanja u prazno dok druge očara svojom osobenošću ovde pređe tananu crtu smislenog ("...you’ve got to love your brother like you don’t love yourself, you got to change..."), a i muzičko pakovanje deluje ishitreno.

The Night Before je mini-album koji je ovog recenzenta uspeo da nagna da posegne za zvezdicom za svaku pesmu ponaosob, te ostaje pitanje šta bi se desio da je broj pesama premašio uvreženih deset. A onima koji ne moraju da vode računa o numeričkim finesama ostaje zgodna kolekcija kvalitetnog popa za kakvim svako malo zavapimo.

Povezano:

• Hey Ma, recenzija (2008)

Audio:

• MySpace