Hey Ma

Albumi sastava James uglavnom nisu bili visoko kotirani na godišnjim listama trendovskih muzičkih magazina, a ni sam bend nije od onih za koje će mnogi reći da im je u nekom periodu života bio omiljen. Ipak, on čini stameni delić britanske pop scene više od dve decenije.

U čemu je stvar? Odgovor je jednostavan: njihovo najjače oružje bili su sjajni singlovi, dok je na dugosvirajućim izdanjima James umeo ozbiljno da se zakašljuca.

Još od objavljivanja albuma Seven (‘92), James je zacrtao put od koga se, izuzev u slučaju jam-session albuma Wah Wah (’94) nije odvajao. Reč je o pop izrazu koji nije preterano podlegao aktuelnim trendovima, mestimično prošaranim simplemindsovskim i U2-ovskim napevima, uz često eksperimentisanje u produkciji.

Činilo se da je po izlasku izdanja Pleased To Meet You (’01), odlaskom pevača i tekstopisca Tima Bootha, stavljena tačka na postojanje Jamesa. Ipak, prošle godine bend se ponovo okupio i krenuo na (rasprodatu) turneju po Britaniji, posle koje je usledilo snimanje novog albuma.

Reklamnu kampanju za izdanje Hey Ma pratila je kontroverza: omot albuma je ocenjen kao preterano agresivan, tako da je njegovo reklamiranje na bilbordima bilo zabranjeno u Velikoj Britaniji. Ali, tu nije kraj priče o socijalnoj i političkoj osvešćenosti benda...

Naslovna numera, pored preplitanja zvonke električne i akustične gitare koje je karakteristično za James, predstavlja Tima Bootha u novom svetlu: kao politički angažovanog tekstopisca. (War is just about business... Hey ma, the boys in body bags are coming home in peaces.) Šta god ko mislio o ovakvoj direktnosti, Booth u Hey Ma zvuči više nego iskreno, a kontrast vesele melodije i turobnih stihova pojačava taj utisak.

Lirika Tima Bootha je na ovom albumu upečatljivija nego na prethodnim. To je naročito primetno u propovedničkoj odi smislu života Oh My Heart, ubrzanoj verziji Say Something sa albuma Laid (’93) i Boom Boom, još jednom od jetkih napada na diskografsku industriju. Pored melodramatičnog tona koji je sastav James uvek znao da dozira s ukusom, ovde se, najviše kroz zvuke zaključne orkestracije, oseća uticaj nekadašnjeg producenta Briana Enoa (albumi Laid i Wah Wah).

Hey Ma ne donosi hit koji bi mogao da se zapati među širim narodnim masama, kao što je to bio slučaj sa Sit Down, ali klasični James komadi, poput uvodne Bubbles i polurečitativne Waterfall, pamtljivim refrenima nude dostojanstveno podsećanje na doba najveće popularnosti benda.

Ironično, bend je zakazao kod izbora debi singla. Whiteboy je do zla boga iritantna pričalica, u kojoj vokali kao da se utrkuju s praskavim zvukom trube u tome ko će da zvuči anksioznije. Potpuna suprotnost njoj je smirena i uzvišena Semaphore, koju je obeležio predivan eho električne gitare podržan prigušenim pojanjem trube.

Sličnu atmosferu nudi I Wanna Go Home, koja, naročito zbog psihodeličnog prizvuka i odjavnog stiha In this spot I’m dying, predstavlja idealan izbor za kraj albuma.

Hey Ma

Posmatran u kontekstu dosadašnje karijere Jamesa, album Hey Ma predstavlja jedno od najzrelijih izdanja. Bend nije zaboravio da pravi dobre pesme, niti da se poigrava zvukom. Pesme su otpevane strastveno, elektronski ritmovi su dobro dozirani, zvuk trube obogaćuje zvučnu sliku. Ali, u slučaju veterana kao što je James, čekanje na izdanje ujednačenog kvaliteta se suviše odužilo da bi njegovo objavljivanje izazvalo veće uzbuđenje.

Vratimo se priči s početka teksta. James po objavljivanju Hey Ma verovatno neće preterano avanzovati ni u pogledu slave, ni u pogledu značaja na britanskoj pop sceni. Hey Ma je ploča koja će klincima koji imaju sklonosti ka britanskom pop zvuku predstavljati dobru polaznu tačku za istraživanje opusa ovog benda, dok stariji poštovaoci grupe sasvim sigurno neće biti razočarani.

Audio:

• Oh My Heart