True Love Cast Out All Evil

Iako je povratak Rokyja Ericksona do 2005. godine delovao kao za nijansu lakši zadatak od reformiranja Beatlesa, to se na sreću ipak desilo. Od povratničkog nastupa na festivalu Austin City Limits, Roky je uglavnom svirao sa bendom iz horor rok faze, Explosives, dok se usput šuškalo o saradnji sa Billyjem Gibbonsom (ZZ Top) i Mogwai.

Ono što je pritom najviše ohrabrivalo ne tako brojnu, ali postojanu Rokyjevu publiku bilo je dramatično poboljšanje njegovog mentalnog zdravlja i konačno ostvarivanje pristojne egzistencije, sa kućom u Ostinu i volvom kojim se često vozi do obližnjeg kafića gde besplatno dobija bezalkoholno piće nazvano po njemu. Bez obzira što je njegov tenor u međuvremenu bio okrznut tragičnim okolnostima i prirodnim starenjem, vraćanje ovog rokenrol marsovca na zemlju jeste čin koji redefiniše pojam come backa, sa istim intenzitetom kao i Rubin/Cash saradnja.

Na True Love Cast Out All Evil Rokyja prate mladi alt rok sugrađani Okkervil River i ta činjenica već dovoljno govori da se na ovom albumu neće čuti mahnito uranjanje u košmarne vizije zabeleženo na The Evil One i Don't Slander Me, kao i da će ova ploča biti fokusiranija od tržišno neuspešnog, ali vrednog pokušaja Rokyjevog povratka na scenu sa All That May Do my Rhyme (1995.). Dovoljno razboriti da ogrnu ovih 12 pesama u savršeno prikladne slojeve zvuka i sa klinačkim testosteronom usled svesti da sarađuju sa legendom koja je videla najviši high i najniži low, Will Sheff i njegova družina predstavljaju tako idealnu pratnju za aktuelni trenutak jedne neuporedive karijere.

Album uokviruju dva spiritualna napeva pretekla sa snimaka s početka 70-ih zabeleženih u ludnici, a objavljenih 1998. na Never Say Goodbye. Na prvom, Devotional number One, Roky objavljuje svoju naklonost Isusu, jer on „ne kolje ljude“, a takođe nije ni „halucinogena pečurka“. Iz nje izranja kantri minijatura Ain't Blues Too Sad u kojoj se, kao i na celoj ploči, Roky osvrće na suluda zbivanja iz sopstvene prošlosti, ali sa očuvanim bezvremenim pogledom na svet čoveka kome su poznate sve tajne univerzuma.

Maestralna Goodbye Sweet Dreams, prvi put zabeležena na psihoterapijskoj sesiji prikazanoj u filmu You're Gonna Miss Me, ovde je zaodenuta u brojne zvučne kolaže koji, udruženi sa jednom od najraspevanih Rokyjevih melodija, ovu pesmu momentalno kandiduju kako za neki budući Rokyjev best of, tako i za svaki relevantan ovogodišnji izbor hitova godine. I to godine koja je već odnela nekoliko velikih imena koji su hodali drugom stranom, upozoravajući koliko je opasno hodati po njoj i koliko je teško vratiti se.

Rokyjev vapaj za domom u Be And Bring Me Home se iz gotovo dylanovski protestne verzije sa Never Say Goodbye ovde transformiše u gospel ispevan glasom mudraca koji je sve video i preživeo. Bez obzira što u njegovom glasu nema više one Little Richard/James Brown eruptivnosti, Roky i u svojoj 63. pokazuje da je jedan od najboljih američkih pevača. Bring Back The Past beleži trenutak uzajamne radosti, zašto ne reći i ljubavi, razvijene tokom rada na ovom albumu između Rokyja i Okkervil River: sa endorfinski nadahnuta dva minuta, ovaj komad bi predstavljao satisfakciju za bilo koji alt rok sastav.

Please Judge i John Lawman donose opis Rokyjevog iskustva sa pravosudnim sistemom: U prvoj, kao u nekom molećivom soulu junak moli sudiju da zbog sitnog prekrašaja ne upropasti život dečaka kakav je sam Roky nekada bio, čemu je sudija, kao što znamo, pretpostavio kruto tumačenje zakona. Zato u narednoj, najeksplozivnijoj pesmi na albumu, John the Lawman, sledi haiku na temu ljudi od zakona i prava sličan legendarnoj I Walked With A Zombie: "I kill people all day long/I sing my song/Because I'm John the Lawman". Ako su nekada Rokyjeve horor rok pesme mogle i doslovno da uplaše, današnje njegovo vraćanje u taj period dobija sasvim novo značenje, koje otkriva infantilni, dobroćudni humor nekoga ko je iz pakla izašao kao pobednik.

Posle ovog revolverašenja, sledi smirenje kroz ciklus meditacija sačinjen od naslovne pesme i balada Forever, Think of as One i Birds'd Crash, da bi Rokyjevo vaskrsavanje zaključio još jedan lo fi komad iz Mental Rusk Hospitala, pesma God Is Everywhere, u kojoj briljantno ukomponovani gudači izvode slušaoca iz ove pesmarice.

Bog je svuda, đavo je na kraju poražen, a ako se veći deo Rokyjevog opusa može uzeti kao soundtrack za najslavnije filmove Jacquesa Tourneura koji su svojom jezovitom noir imaginativnošću predstavljali zdenac Rokyjeve inspiracije u post 13th Floor Elevators fazi, današnja njegova muzika je pre ekvivalentna elegantnoj režiji današnjih/preživelih francuskih novotalasovaca. Zato True Love Cast Out All Evil nije toliko ploča za ljude ispod 30 godina, kao što ni Cashove American Recordings to nisu bile.

No, nema kod Rokyja svesti o neumitnom kraju, jer kraja ni nema - zato je True Love Cast Out All Evil neočekivana i ubedljiva kruna psihodelije šezdesetih koju je zasluženo poneo njen najveći sin.

Ljubav je pobedila svo zlo, Roky je trijumfovao.

Život je dobar.

Povezano:

• Kultivisani košmar, Džuboks arhiva
• Jedini koji je utekao da javi, prikaz filma You're Gonna Miss Me (2007)