Idemo dalje

Originalni naslov: 35 Rhums
Scenario: Claire Denis, Jean-Pol Fargeau
Uloge: Alex Descas, Mati Diop, Nicole Dogue, Grégoire Colin
Žanr: drama
Trajanje: 100 minuta
Proizvodnja: SAD/Francuska/Nemačka, 2008.

Renomirana francuska režiserka Claire Denis provela je detinjstvo u Africi tokom poslednjih godina francuske dominacije. Stoga ne čudi što je filmsku karijeru započela poluautobiografskom refleksijom o afričkom kolonijalizmu u dugometražnom prvencu Chocolat (1988). Nakon ove filmske katarze Denis se okrenula univerzalnijim temama u filmovima poput Nénette et Boni (1996), Beau travail (1999) i Vendredi soir (2002), stičući reputaciju retkog poznavaoca ljudske duše koji uspešno kombinuje lirske sa elementima soc-realizma.

Na prvi pogled deluje da je u filmu 35 Rhums prevagnulo ovo poslednje, i da se režiserka vratila svojoj prvobitnoj preokupaciji, afričkom kolonijalizmu, kroz život imigranata u Francuskoj (filmom dominiraju crnci, a u jednoj studentskoj raspravi se čak direktno pominje večita ekonomska zavisnost afričkih zemalja od industrijski razvijenog Zapada). Međutim, socijalni realizam je prisutan samo u tragovima; Denis ga namerno gura u pozadinu (njeni protagonisti su pripadnici srednje klase, potpuno integrisani u francusko društvo).

Inspirisana japanskim ostvarenjem iz 1949.g. Late Spring Yasujiroa Ozua i odnosom svoje majke i dede, režiserka težište interesovanja prebacuje na opservaciju i ispitivanje međuljudskih odnosa. Otac i ćerka (Lionel-Alex Descas; Joséphine-Mati Diop) žive u skromnom stančiću na periferiji Pariza. Nakon ranog gubitka žene, tj. majke, okreću se jedno drugome, izgrađujući zavidno intiman odnos kojim dominiraju ljubav i nežnost. Njihov je mali idilični svet potpuno hermetičan – jedno su drugome dovoljni, a autsajderima je ulaz zabranjen, pa čak, suštinski, i inače bliskim komšijama Gabrielle (Nicole Dogue) i Noé (Grégoire Colin). Lionel i Jo bi mogli tako zauvek, ali, nakon što Lionelov penzionisani kolega izvrši samoubistvo, otac shvata da je promena neminovna, i da nesposobnost prilagođavanja može odvesti u sunovrat.

Režiserka nas uvodi u živote svojih likova bez ikakvog objašnjenja: dijalozi su retki, pa ih upoznajemo, uglavnom, kroz fragmente iz svakodnevice (duge su i česte scene pripremanja hrane, presvlačenja...). Stavljajući akcenat na atmosferu, a ne na radnju, Denis primorava gledaoca da aktivno učestvuje u filmu, pažljivo posmatra i uočava detalje kako bi do kraja rastumačio odnose između likova i njihove unutrašnje porive. Ovaj zadatak nije ni malo lak i zahteva dosta strpljenja: gledalac je često zbunjen, pitajući se čemu sve to vodi, a, pojedine situacije su čak dvosmislene (npr. na početku filma nije jasno da li je Jo Lionelova ćerka, ili žena). Tek pred kraj filma svi delovi mozaika nalaze svoje mesto.

Četvoro glumaca koje je režiserka odabrala ističu se po izuzetno upečatljivim crtama lica. Njihova harizmatičnost (pojačana time što joj sami ne pridaju važnost) posebno je izražena u sceni u afričkom bistrou, prelomnoj tački filma. Dva para, Gabrielle i Lionel, Jo i Noé, kroz senzualni ples izražavaju ono što nisu u stanju da izgovore, nakon čega se atmosfera zauvek menja, i jasno je da nema povratka na staro.

Likovi francuske režiserke su, suštinski, pobednici: shvatajući da je promena neizbežna, izlaze iz zone udobnosti čak i kada im to slama srce. Jedino što im preostaje je da ublaže bol i pozdrave novu životnu fazu uz 35 čašica žestokog pića.