The Big To-Do

Aprilski broj časopisa Uncut prava je poslastica za svakog kome rock’n’roll nešto znači: na naslovnoj strani šepuri se mlađani Keith Richards s rejbankama i cigaretom, cool koliko je to uopšte moguće biti, u gornjem desnom ćošku je sličica takođe mladolikog Morrisseyja, a okolo su imena  - Hendrix, Johnny Cash, Townes Van Zandt, Lemmy, Carly Simon...

Da nije novih Gorillaz i Joanne Newsom, pomislio bih da su mi uvalili neki prastari Rolling Stone ili Creem.

Godina je, ipak, 2010, a bonus disk koji se dobija uz magazin vraća nas u sadašnjicu. Tamo su pesme aktuelnih bendova i autora čija je muzika inspirisana zvukom Rolling Stonesa iz vremena albuma Exile on Main St. Prvi na spisku je Patterson Hood, vođa džordžijskog benda Drive-By Truckers, s pesmom Pollyanna s njegovog prošlogodišnjeg solo albuma. Malo dalje u časopisu, novi album Drive-By Truckersa, The Big To-Do, Uncut je proglasio albumom meseca.

Eto lepog kontinuiteta. I eto slike rock’n’rolla u ovom trenutku.

U vreme kada je objavljen Exile, Stonesi su bili nezaustavljiva, savršeno podmazana rock’n’roll mašina u punom naletu, poput onog mlaznjaka s postera za njihovu američku turneju te 1972. godine. Nisu im bila potrebna priznanja rock štampe, već su imali milione fanova. I dolara.

U vreme objavljivanja albuma The Big To-Do, Drive-By Truckers mogu da računaju na punu podršku čuvara plamena poput Uncuta i odanih fanova, ali za veći deo publike oni jednostavno ne postoje. Ili, u boljem slučaju, zauvek će ostati onaj južnjački bend blesavog imena i komplikovanih pesama koje je teško ispratiti do kraja.

I to je u redu. Jer, tržišni uspeh nikada nije ni bio glavna tema za Truckerse. Njih muče druge stvari – kako ubaciti što više gitara u pesme; kako reći što više a ne rasipati reči; kako istovremeno svirati najžešći rock’n’roll i biti mek kao pamuk; kako prepoznati epiku u američkoj svakodnevici; objasniti zašto je Carl Perkins uradio dobru stvar kada je okrenuo onaj kadilak; ubaciti još gitara...

Svega toga ima i na desetom albumu The Big To-Do, njihovoj novoj Velikoj Rock Ploči, na kojoj sve pršti od krejzihorsovskih rifova i dilanovskih Uvida u stvari koje bi inače ostale neprimećene, a ne bi smele... Jednako glasni kao na Southern Rock Opera, ali manje razuđeni nego na prethodnom albumu (Brighter than Creation’s Dark), Truckersi na novoj ploči dolaze najbliže onome što može da se čuje na njihovim koncertima.

Mada i ovog puta na nekoliko mesta spuštaju loptu mehkim country refleksijama o ljubavnim izdajama (You Got Another, koju potpisuje i peva basistkinja Shonna Tucker) i životnim lekcijama (zatvarajuća Eyes Like Glue gitariste Mikea Cooleyja, pesma topla i ljuta kao najfiniji viski), prašteće gitare su ovde ipak u prvom planu.

Međutim, nije samo Patterson Hood zadužen za 'prašenje', kako je to često bilo dosad. Iako bradatom i zubatom Hoodu možda najbolje stoji urlanje u mikrofon (This Fucking Job kao dobar kandidat za radničku himnu sirotinjske Amerike), ni Cooley i Shonna ne ostaju dužni.

Cooley možda jeste najkulji kad prebira po akustari i prosipa mudrosti (Space City s ploče A Blessing and a Curse), ali najbolji je kada pokaže i malo simpatije za đavla i pusti Jaggera i Richardsa u sebi da se još jednom iskradu. To se lepo čuje u oporoj Birthday Boy, koju kao da je napisao dok je gledao Du-le-Sa-vić scenu iz Dragojevićevih Rana („Working for the money like you got eight hands/Flat on your back under a mean old man/Just thinking happy thoughts and breathing deep“), kao i u veselom rockabilly osvrtu na ekonomsku krizu Get Downtown, o kojoj bi isto tako mogao da peva i uz klavir cupka Jerry Lee Lewis.

Vanredan talenat u pisanju pesama a ne samo pohovanju piletine još jednom je pokazala i Shonna Tucker s najpevljivijom pesmom na albumu, zaraznom i poletnom (It’s Gonna Be) I Told You So.

Svaka čast svima njima, ali jasno je da je Patterson Hood gazda rock’n’roll cirkusa zvanog Drive-By Truckers. Očigledno u naponu autorske snage, Hood je napisao četiri najbolje pesme na albumu, a i inače ponajbolje koje sam čuo ove godine.

Fourth Night of My Drinking u četiri dnevničke skice ocrtava kartu totalne propasti alkosa kojeg izjeda ljubomora. Mislim da će stihovi „Then I was back at the bar and I was wanting some more“ i „Guess it will be through with me before I’m through with it“, oba u pesmi ponovljena po tri puta, zlokobno odzvanjati u mojoj glavi još dugo nakon slušanja ove ploče. A budem li imao imalo pameti setiću ih se i svaki sledeći put kad sednem za šank i kažem da ću platiti na kraju.

That Whig He Made Her Wear predstavlja Hoodov spisateljski dar u punom sjaju, kroz priču o ženi koja ubija muža, danju uzornog sveštenika u svom uzornom gradiću, a noću pohotnog perverznjaka. Iako vam na kraju nije baš najjasnije ko je tu negativac - ubica ili žrtva - izvesno je jedino da takvih filozofskih dilema palanka nikad nema. Tamo sve ide po kratkom postpuku.

Konačno, osim još jedne divne Hoodove balade o ljubavnoj neizdrži koju donosi razdvojenost nametnuta životom na putu (Santa Fe), dolazi pesma koja je albumu i dala naslov i omot – The Flying Wallendas.

Tu smo opet na početku priče. Ako je karijera kakvu su imali Stonesi deo daleke i romantične rock prošlosti i ako više ne vredi naricati nad zlom sudbinom muzike koja je nekad obećavala slobodu i revoluciju, a danas tavori na margini, onda su Truckersi otišli još malo dalje u istoriju.

Tamo su našli priču o Karlu Wallendi, legendarnom vođi nekad megapopularnog američkog cirkusa Big Top, poznatog po tome što su njegovi artisti godinama nastupali bez zaštitne mreže, što su uglavnom plaćali glavom. Ista sudbina zadesila je i samog Karla, koji je pao s trapeza u 73. godini života i na mestu ostao mrtav.

Ako to nije rock’n’roll, ja ne znam šta jeste. Isto se odnosi i na Drive-By Truckerse.

Povezano:

• Brighter Than Creation's Dark, recenzija albuma (2008)

Audio:

• MySpace